Нова адреса презентације и блога.

Тренутна нова адреса наше презентације је
http://podmaine.weebly.com

Тренутна нова адреса блога је:
http://podmaine.weebly.com/blog.html

Тренутна нова адреса радија је:
http://podmaine.weebly.com/10561072107610801086.html

О накнадним променама бићете благовременао обавештени. Благодаримо и хвала на разумевању.

Жичка беседа светога Саве о правој Вери

ЖИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГА САВЕ

О ПРАВОЈ ВЕРИ

*од +zvezdana lazovic 

Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

...

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси. Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, Aмин.

свети владика Николај - Христољубље, Човекољубље и Родољубље Светога Саве

ХРИСТОЉУБЉЕ, ЧОВЕКОЉУБЉЕ И РОДОЉУБЉЕ СВЕТОГ САВЕ[*]

I

Диван је Бог у светитељима Својим, певао је цар Давид уз харфу. Зар није Бог диван у свима делима Својим, у свима створењима Својим? Јесте, али је диван и предиван у светитељима Својим. Зар није Бог диван у милионима крштених Срба, кротких земљорадника, смерних подвижника, крстоносних мученика и војвода, кроз поколења и поколења? Јесте, али у роду српском најдивнији је Он у личности светога оца нашег Саве. Налик на оно што је свети Патрик био за Ирце, свети Коломба за Шкоте, свети Мартин за Гале, свети Григорије Просветитељ за Јермене, света Нина за Грузине — био је свети Сава за Србе. Он се даје сравнити, и опет остаје несравњив. Он, истина, није први посејао семе науке Христове у српски род, али је он први посејано семе оплевио, залио, оградио, и тиме добар плод обезбедио. Народ српски, истина, није био незнабожан у оне дане, када се лик Савин засветлео у њему, али је имао у своме уму и срцу много незнабожног. Исправити ум једног народа и очистити срце његово, то се не може постићи само речју, но речју, делом и примером. Дивни кнез Растко Немањић није ни помишљао да исправи ум нити да чисти срце свога народа оне ноћи када савладан љубављу Христовом, крете да испуни речи Христове: ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за мном (Мат. 16, 24). Он је мислио и смерао да исправи свој сопствени ум и очисти своје сопствено срце. И то све ради тога да би се удостојио неодољиве и непостижне љубави Христове, која је као јутарња зора свитала у души његовој и привлачила га к себи. У томе је Савина дивота пред Господом. И зато што је он мислио и смерао само да исправи свој ум и очисти своје срце, дато му је доцније од Господа да, ваистину, речју и делом и примером исправља ум и чисти срце свога на- рода.

II

Христос рече а Сава чу и смести у срце ове речи: као што Отац има љубав к Мени, и ја имам љубав к вама; будите у љубави мојој (Јов. 15, 9). Осветљен љубављу Христовом, царевић Растко бежао је од власти и началства над људима. Ко за тим жуди, празан је од Љубави над љубављу. Када се индијски царевић Јоасаф испуни Љубављу према Христу Господу, никаква друга љубав није се могла сместити више у препуну душу његову. Од пламена те бо- жанске Љубави у себи он више није видео ни сузе очеве, ни сјај круне царске, ни блесак палате, не, чак ни млада- лачко тело своје: све је напустио и повукао се у глуш хи- малајску, да гледа онај пречудни пламен у себи и сагорева у њему.

Такав је случај и српског царевића, господина и господског сина Растка. Истоветан. Када су Немањине војводе дозивале Растка испод Горњег Русика, молећи, плачући, вичући, претећи, Растко се у то време на врху куле преобраћао у Саву. Као одговор на све покличе одоздо који су га вукли земљи и свету, он баци кроз прозор један завежљај са својим кнежевским оделом и постриженом косом. То место речи. Стрижење косе најсимволичнији је чин при монашењу. Коса означава мисли човекове. Пострижење у монаха означава, да човек одсеца од себе све мисли о свету и светском. Баченим завежл.ајем пред војводе Растко је објавио своју смрт а Сава свој живот. Тада се Сава дао сав на службу својој Љубави, која је из зоре прелазила у дан. Јер љубав без службе, без жртве, зар је љубав? И још како је служио Сава! Његов пример и данас, после седам стотина година, светли на Светој Гори. Служио је он и старијег и млађег, и знаног и незнаног. Но у мислима својим он је ту службу намењивао не људима но Љубави својој. И у Русику, и Ватопеду, и у Хилендару. Сава је био најпознији легалац, најранији усталац, најистрајнији молитвеник, најтврђи испосник, највеселији аргат на њиви, највреднији пекар и кувар, најхитнији поштоноша, најљубазнији болничар, најеавеснији економ. И сву ту службу људима он је приносио пред ноге своје Љубави. Трчао је босоног по кршевима светогорским, и крв из ногу његових

црвенела се по белом камену. Виде то игуман и запрети му да не иде бос. Сава се до земље поклони пред игумном, па обу кондуре, са којих претходно одсече ђонове. И тако — за игумана обувен а за Христа бос! И све је то чинио Сава ради оне исте Љубави, ради које је царе- вић индијски одбацио земаљско царство па одбегао у глуш хималајску, и ради које је света Катарина радосно легла под зупчасти точак, и ради које је свети Игњатије одважно стао пред лавове у Цирку Великом. И зар само они! Осветљен Љубављу Христовом свети Сава је бежао од власти и началства над људима, и несравњено више волео служити него заповедати. (Он се рвао и мучио, да му дух задобије власт и началство над телом, а Христос над духом. И успео је. У томе је Савина дивота пред Господом. Зато му је после од Господа дата власт и началство над људима.

III

Да ли је свети Сава био родољуб? Ви се буните и одговарате: зар Отац Нације није био родољуб? Па ипак је истина јача од свега. Свети отац наш Сава није био родољуб у обичном савременом смислу те речи. У наше време обично се сматра родолљубом онај човек који не воли суседне народе и кога не воле суседни народи. Међутим Сава је приман с љубављу у Мађарској, у Бугарији, у Турској, у Мисиру и у свој Азији до Горе Синајске, докле су ноге његове носиле дух љубави његове свима створењима Божијим. Христос је рекао а Сава чуо и заволео речи: браћа су моја они који слушају ријеч Божију и извршују је (Лк. 8, 21). Као благодатни брат Христов Сава је прилазио свима крштеним народима као браћи Христовој а не као странац странцима. Народи су то осећали, и зато су Саву с љубављу примали, с поштовањем слушали и с тугом испраћали. Он није ходио по свету да прославља српски народ но да прославља Христа, Љубав над љубављу. Због тога је свет заволео њега и његов народ због њега. Штавише, он је са снебивањем и тугом долазио у своју отаџбину, и чим би му судба отворила врата, радо излазио из ње. Као да се нешто бојао своје земље и свога народа. Некако га видимо више као госта и посетиоца своје отаџбине неголи као сталног грађанина њеног. И заиста, он се бојао. Наиме, бојао се, да му љубав према отаџбини не умањи и не потамни лучу оне Љубави, која је до вршка пунила и препуњавала душу његову, коју је он даноноћно гледао у себи и од ње сагоревао. Да је он сам одлучивао кораке своје, без невидљиве магнетске игле судбе Божије, тешко да би се до смрти макнуо из Свете Горе. Тешко да би икада као монах по својој жељи крочио у своју отаџбину. Та он се ни у чем није ни руководио својом жељом, но жељом Љубави своје. У подне живота Савиног Љубав над љубављу била је већ утврдила престо свој у царству душе његове и одатле крманила њиме куда и како је Она хтела. Вероватно је једино, да би монах Сава пожелео да из Свете Горе оде до Свете Земље. Не због Свете Земље но због Љубави своје. Да види пештеру, одакле се засијала свету Љубав Његова, да загрли камен Голготски, одакле је Љубав Његова са Крста грлила род људски; да погледа у небеса са Јелеона, одакле су апостоли васкрслу Љубав, њихову и његову, видели како се узноси у царство вечне славе и вечне светлости. Али та иста Љубав, зацарена у срцу његовом, указивала му је и пут и место службе, и он се послушнички покоравао. Он је службовао и Грцима и Бугарима и Грузинима, и Арапима; кад је и међу којима био, тима је и службовао са љубављу, са заносном љубављу. Да га је Дух Свети упутио у Абисинију или Индију, он би исто тако и са истом љубављу службовао. Он је служио Србима не као Србима, него као деци Христовој, деци Љубави своје. Још како је служио! Двоструки царевић, прво по телу па по духу, он се сагнуо до праха земнога, да из праха леђима својим диже народ срп- ски ка небесима. Крунисани кнез цркве и некрунисани господар државе, Сава је био слуга сриском народу, највернији, најнеуморнији и највољнији слуга каквог је овај народ имао за минулих седам векова. Но сву ту своју службу он је приносио пред ноге Христове као жртвени тамјан. А кад га је благодарни народ почео славити и величати као анђела свога, он се неспокојно обзирао где да умакне. Но, Љубав његова није му увек отварала капију за исход из његове земље. Чега се то бојао победилац себе и људи? Бојао се, да му светска слава не поврати на главу оне пострижене власи, које је он са куле Русика бацио на земљу. Бојао се Сава, да га сујета овога света не обрати поново у Растка. Па не могући увек удаљити се из отаџбине, он се онда удаљавао од народа. Куда? У своју свету гору — у страхотну клисуру Студеничку, у неприс тупачну Испосницу своју, ујутну и пријатну једино за суре орлове и за његову небеску душу. Ни царевић Јоасаф није могао наћи у глуши хималајској место одбојније за људе а привлачније за духовне родитеље људи. У тој студеничкој глуши царска душа Савина могла је, бар за неко време, да се не узнемирено исповеда Љубави својој и да се метанијама и сузама моли Њој за народ свој и за све народе Њене. Тим тајним сузама, молитвама и метанијама пред Величанством Божијим Сава је чинио за свој народ онолико исто колико свеколиком јавном службом својом.

И тако, родољубље светога Саве стоји под светлошћу два ореола, човекољубља и Христољубља. Такво је уоп- ште родољубље светитељско. Што њихово родољубље са- зида, оно се вековима не руши. Такво родољубље стоји у служби наше вечне домовине и њених непролазних вредности.

[*]Читанка о св. Сави, Срeм. Карловци, 1935.

архиепископ Јован (Шаховској): СЕДАМ СЛОВА О ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ (3)

Након што су схватили безизласност свог положаја, опржени Духом Божијим, бјесови су изгубили сваку наду да ће им се испунити молба да их "не мучи". Али њихово лукавство је смислило нови план: ако није могуће погубити човјека, треба покушати погубити - било шта у свијету.

Воља бјесова се окреће на свиње... "А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу".

Бјесови преклињу, бјесови се моле... У свакој молитви Христу је неопходна извјесна, макар и минимална, доза истине. Када су демони лукавили - када су викали у име човјека, њихова молба није могла бити испуњена. Чим су проговорили својим гласом, појављује се могућност да Господ чак и њихову молбу испуни.

Толико је важна истина у молитви, чак и ако је од демона. И - колико су узвишенији ти бјесови од људи који Господа не моле ни за шта, и чак савршено не вјерују у Њега, и чак тврде да Њега никада није ни било на земљи...

Демони, пак, не само да вјерују, него чак и стално осјећају силу, власт и огњени Дух Цара свјетова - Господа Исуса Христа. Сведржитељ све држи у Својој власти. Њему се повинују планине и брда, мора и бездани, анђели и демони. Анђели са радосним трепетом и блаженством; бјесови - са мучитељним трепетом и шкргутом. И само човјек који је на земљи неће и не жели да зна за Бога и Његову силу, иако је у Његовој власти, у сваком, и најмањем, магновењу.

Бјесови хоће да уђу свиње, хоће да се колико-толико задрже у атмосфери земље. Њима је стало само - да не "иду у бездан"! "Бездан", пак - то је дубина самости твари која се одвојила од Бога, која се до крајњих својих граница затворила у себе, која ни у чему не може себи наћи задовољства, која се мучи незаситим духовним мучењем.

Због немања унутрашње благодатне сатисфакције у општењу са Богом, тварни дух налази себи илузорно задовољење у неком вањском предмету, повезујући себе са њим и лажно себе насићујући општењем са њим... Таква је природа сваког блуда, сваког неистинског задовољења својег "ја". Грешна, недозвољена од Господа страст душе (или тијела) таји у себи елемент наслађивања, што је анђелима потпуно непознато, али је зато бјесовима и те како познато. Демони такође осјећају то утварно наслађивање, послије које "бездан" живота постаје за њих још мучитељнији и ужаснији.

Краткотрајно опсједање свиња демонима се учинило спасењем од бездана страдања.

Душа која нема небеског мира у себи (мира, о којем је Спаситељ рекао: "Мир Мој дајем вам"), душа човјека који је отишао са земље, исто се тако трза и мучи, зато што је лишена могућности да удовољава себи кроз тијело и да своју празнину пуни привезаношћу за земљу, за тијело, за маштарења; за оно што није Бог и за оно што није у Богу.

Демони гадарински, прогањајући човјека, вампирски су хтјели да се наслађују било каквом тварју. Свиње су биле њима најближа твар, уједно и "најлакша", можда, за нечистог духа, јер Свето Писмо свиње ставља као узор плотске инертности, и забрањује да се духовне истине мећу пред човјека који је, као свиња, устремљен ка земаљској храни. Природно је да се бјесови устремљују ка свињама. Демонима је стало само да не остану без икакве жртве, без икакве хране, то јест, без могућности да некога - било кога - муче и растрзавају у Божијем свијету. Њима је стало само да не остану у тој страшној самости сопствене злобе, у самости која не може да за себе нађе предмет похоте, у самости која сама себе раздире мучењима пакла... Уистину је ужасан тај бездан, који нигдје нема излаза из самог себе, и који не жели да се отвори Богу.

На бјесовима се поучимо, ми, људи! Сво зло које другима (односно, прије свега, самим себи!) чинимо, јесте зло које излази из наше празнине, празнине која није попуњена свјетлошћу Божијом. Ми, горди, и празни, себе не попуњавамо животом Божанским, него то чинимо утварама радости, само да не бисмо осјетили своју ужасну - без Бога - усамљеност. Адски бездан непрестано стоји отворен пред нама и ми, слијепо га се плашећи, слијепо себе привезујемо за оно што само по себи није вјечно, што је само магла која се повија изнад тог бездана... Смрт распршује ту маглу, и оставља бездан.

Као и гадарински злодуси, ми, слијепи људи који на земљи живимо, не обраћамо лице своје ка Господу - Сунцу Правде и Живота - него тражимо "свиње", - само да се пред нама не би указала празнина.

Шта је то "свиња" за наш човјечији дух? То је, прије свега, наше властито тијело, када је оно у нашој свијести одвојено од духа и од његових благодатних задатака на земљи. То је наше тијело - ако се према њему пристрашћујемо и служимо му са пажњом са којом бисмо само Господу Богу морали служити, и ако том тијелу титрамо чулним удовољствима, безмјерним и безаконитим. Пожуда, опсједнутост љепотом, или просто самом тјелесношћу тијела, безбројни гријеси и пузање ка гријеху блуда - све је то тражење и налажење "свиња".

Свиња која нас привлачи је и сваки предмет који у нама изазива претјерану према себи пристрасност; идол који у нашем срцу затамњује сијање Господа. "Свиња" - то је свако попуњавање своје празнине - не Господом.

Не желећи, као и зли духови, да идемо у бездан, ми, људи, често, чак, и не молимо Господа за дозволу да уђемо у нашу свињу. Ми сами проваљујемо у своје свиње...

Исповиједамо то пред Тобом, Господе! Ти видиш Сам, да ми чак ни страха који су пред Тобом имали бјесови, ни њиховог послушања Твојем наређењу немамо! Вољом својом слободном ми остављамо Тебе, Источника воде која тече у Живот, и приљепљујемо се утварама пустиње; пијемо воду са извора-фатаморгана.

Од тога се тако тешко и мучно слаже живот човјека у свијету.

Па није ваљда да нећемо повјеровати Христу? Да су бјесови, ти одвратни тамни духови, умјесто својих бесплодних покушаја да се од бездана спасу овладавањем свињама, да су се они бацили под ноге Милосрдном Господу, и да су, као неки људи, који видјеше истину, завапили: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешних!" - опростио би им Господ, Који тражи да излије Своју милост на оне који би ту милост могли да приме - и обратили би се ти бјесови у анђеле; и отишли би на небо, у неизречену Свјетлост Божију!

Али гордост и зла воља њихова им је сметала.

Оне сметају и нама, људима, да припаднемо ка сандалама Исусовим, ка Љубави Божијој, која међу нама и ради нас хода по земљи!

Интернет радио ПОДМАИНЕ

свети владика Николај ТВОЈИ ГРЕСИ, БРАТЕ, И МОЈИ СУ

ТВОЈИ ГРЕСИ, БРАТЕ, И МОЈИ СУ

“Шта је јунаштво?”, упита нека жена Вран Гаврана, учитеља у великом граду.

“Пола јунаштва састоји се у томе да признамо и исповедимо своје грехе ближњему своме,”, одговори Вран Гавран, “а друга половина састоји се у чувању тајне исповеђених грехова нашег ближњег”.

 И једно и друго није непостижно здравим и словесним створењима. Иако најпростији то је ипак најтемељнији услов светског мира. Али човек, мезимац Твој, Животодавче, најболеснији је међу свим Твојим створењима. Због тога је јунаштво тешко за њега. Зато је он у великој потреби за пријатељима и њиховим осмесима.

Дувала је силна олуја у парку. Младо дрвеће се узалуд опирало и повијало; ветар му поломи врхове и гране и оно се осуши. Зла је побеснела олуја, рекох ја, сажаљевајући младо дрвеће - Још су страшнији необуздани језици, одговори поломљено дрвеће.

Када би језици престали говорити зла, срца би била у миру. Али када језици вређају, срца одговарају мржњом. Не постоји тако слабо срце, које није у стању да подједнако одговара било на љубав, било на мржњу. Победа над језицима означила би победу Царства Божијега. Земља се тресе од покварености језика. Поквареност језика мајка је многобројне несрећне деце. Њихов је почетак прекрасан, али је њихов крај жалостан и завршава у затвору или на бојном пољу.

У једној улици живела су два суседа који су исповедали грехе један другом. Нестало је мржње у тој улици, јер је благодат мира, попут сунчаних зрака обасјавала овај крај.

Никада звезда не клевета другу звезду. Што има да каже свом суседу то каже директно и јавно, са лицем озареним симпатијом и љубављу. Зашто не би тако било и међу људима? Ко им може боље светлити на њиховом непроходном путу, него величанствена светлост изнад њихових глава!

Човек је огледало своме суседу. Огледало не види себе. Али онај који гледа своје властито огледало треба да га огланца и очисти; тада ће огледало бити сјајније, а његово лице верније изражено и одсликано.

Не! Шапну нечисти дух ономе што гледаше у огледалу. Огледало је прашњаво и ја трчим да гомили на улици објавим радосну вест како је оно мутно, прашњаво и врло прљаво. Зашто? Тиме нећеш очистити огледало, већ напротив, упрљаћеш га још више. “Мене се то не тиче. Моје срце се наслађује и храни тиме и мој језик не може ћутати.”

О Господе, зашто људи не би били чисти у срцу, бар као јагањци? Јеси ли ти допустио тако страшну казну на човека, да он сам себе понижава испод свих животиња, птица, риба и биљки? Зашто човечји језик не пева хвалe слави Tвојој, макар колико језик звезда или језик сова?

Посматрајући једне ноћи сјајни бели месец и слушајући свађу на улици, поставих ово питање и добих одговор од Бога, Који ми рече: “Они који говоре зло против својих ближњих, продали су свој божански дар ђаволу, а нови власник њиховог језика злоупотребљава га у дарем ширењу зла.”           

Слушао сам дрхтећи, и молио се шапућући: “О Господе, нека буде воља Твоја! Помози нам да опет постане Твоје, оно што је и пре било Твоје!”

Архимандрит Јован (Крестјанкин) - НА НЕДЕЉУ ОТАЦА

архимандрит Јован (Крестјанкин)

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ПРЕД БОЖИЋ, У НЕДЕЉУ СВЕТИХ ОТАЦА

У име Оца и Сина и Светога Духа! Пријатељи моји, проћи ће свега неколико дана, па ћемо видети и осетити како нашу свакидашњицу преображава светлост великог празника Рождества Христовог. Црква ће објавити да се рођењем Христовим свету јавила светлост разума. Време и вечност, Бог и човек, сјединили су се на дан рождества Христовог у јединствени животни ток ради човековог спасења.

Овај дан је толико велики да је света Црква четрдесетодневним постом и петодневним претпразновањем одредила дуготрајну припрему за њега. Пет дана пре овог празника, црквене химне су већ прожете предосећањем предстојећег празничног ликовања.

Овај дан је толико велики због тога, што се у њему испунило највеће обећање Божије, дато људима о будућем Спаситељу света. У претпразничне дане се помиње све, што је претходило великом догађају јављања Бога у телу и на земљи.

Човечанство се за Спаситељево рођење припремало још од Адамових времена. Добивши у рају казну због преступа, човечанство, оваплоћено у Адаму, добило је и обећање о великом догађају који ће се једном десити, када ће семе жене сатрти главу змије, а човек поново пронаћи изгубљени рај.

Две последње претпразничне недеље света Црква молитвено помиње свете праоце и оце - праведнике Старог Завета, који су, добивши обећање о Искупитељу који долази, трепљиво, трудољубиво и непрестано ишли Њему у сусрет, постајући саучесници у великом делу спасења света. Нису данас у Светом Еванђељу узалудно била набројана она имена која чине родослов Спаситеља света - Христа. Апостолска посланица нам је разоткрила основу њиховог богоугодног живота - подвиг вере.

Према речима апостола, нећемо имати времена да наведемо све примере великих дела вере која су родила и одгајила једину Пресвету МајкуДјеву, Која је у Себе примила Несместивог Христа Бога.

Нама данас, пријатељи моји, није важно само да саслушамо списак имена која су се чула у Светом Еванђељу, него да иза сваког имена видимо живот човека са његовим врлинама и подвизима, због којих је удостојен непропадљиве славе и ушао у историју света као добри посленик. Само ако то тако доживимо, постаће нам очигледно да се величина људског живота одређује мером извршавања воље Божије.

Свет је величао много имена, али је протекло време и "нестаде сећање на њих". Нека имена су потпуно су нестала из сећања, као да их није ни било а друга, некада велика, Бог данас ставља као пример великог и дубоког пада. Међутим, нека имена, која су била заборављена, а понекад и исмејана, Бог васкрсава и поставља на свећњак, како би њиховим светоносним животом обасјавао пут оних што путују житејским морем. На тај начин, живи вечно сећање на оне који су Богу послужили вером, који су послужили делу спасења света.

Данас ме, пријатељи моји, поученост животом старозаветних праведника наводи да са вама говорим о вери. Наиме, њихова величина одређена је само вером, управо живом и делатном вером. Без вере се не може угодити Богу. Обратите пажњу на то, драги моји, да је њима било неупоредиво теже да верују него нама: њихова вера се хранила само обећањима Божијим, а нама светли велико дело искупљења које се већ савршило у свету.

Ако се пажљиво загледамо у живот и веру праведника Старог Завета, неће нам бити тешко да проценимо себе и свој живот, да одговоримо на питање: "Да ли живимо у вери? Идемо ли трагом праведника?" Нека нам њихов пример подари мудрости на животном путу, нека њихова вера и нас научи вери у Бога.

Драги моји, још од постања света све остаје као што је и било: човек неминовно мора да изабере једну од три воље - или вољу Божију, или вољу ђаволску, или пак своју вољу. Искушења од света, тела и ђавола прате сваког човека који се родио. Ако обратимо пажњу на оно што нам је познато о праведницима, схватићемо како су се и чиме они руководили у животу, а постаћемо свесни и онога, чиме се ми руководимо у животу.

Ако се пажљиво загледамо у живот и историју народа, неминовно ћемо, хтели ми то или не, морати да закључимо: човек је био, јесте и биће гост и дошљак на земљи. Шта је то у овом животу што нам неоспорно и безусловно припада као наша својина? Ми немамо ништа своје, јер лопови поткопавају и краду, стихије владају над свим па и над нама, ни у шта не можемо бити сигурни. Сутрашњи дан ће доћи као лопов и променити све на чему се данас темељимо. Будућност нам је тамна и непозната. Таква је судбина сваког човека на земљи.

Тако је било и са праведницима. Међутим, разлика је у томе што су они непоколебивом вером у Бога прихватили своју судбину као закон Божији и прошли кроз живот предавши се у руке Божије, идући за Њим без мудровања, ма где да их је Он водио, несумњиво верујући да за Бога не постоји ништа непознато, ништа тамно. Због тога су примили венце праведности, саткане од вере, страдања, несрећа и прогона, и кроз сва искушења су прошли без противљења, без роптања. Навешћу неколико примера који потврђују моје речи.

Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога (Јевр. 11, 3). У својој богонадахнутој књизи Постања велики праотац, пророк Мојсеј, објављује целом човечанству велику тајну стварања света и обзнањује све, као да је сам присуствовао његовом стварању и све видео својим очима. Чисти и праведни су беспоговорно примили откровење Божије, јер су били јаки у вери. Међутим, људском уму су била потребна многа хиљадугодишта да би разумео оно што је Мојсеј видео очима вере и боговидним разумом. Када читаш Књигу Постања задивљујеш се и падаш на колена, приклањајући срце пред Богом Који је вери слабог човека дао такву силу и власт.

Ево још једног примера велике вере. Свети праведни Авраам био је славан и богат и земаљским богатством и вером. Он је живео у свом племену, на својој земљи и у потпуном благостању. Међутим, јавио се Господ и заповедио му да оде из земље на којој је навикао да живи, где је све било добро, да остави све драго и рођено, да напусти оно, у шта је Авраам био укорењен.

А куда да оде? Господ то не говори, него само обећава да ће показати обећану земљу, и да ће дати да њоме влада тек његово потомство а не и сам Авраам. Авраам није ни помислио своје, није се оглушио, него је устао и пошао незнано куда, не знајући шта га очекује у будућности. Авраам није изнемогао у вери и као награду за верност зачуо је обећање, реч Божију: Учинићу од тебе велик народ... у теби ће бити благословена сва племена на земљи (1 Мојс. 12, 23). То је само један пример из Авраамовог живота.

А какву је тек снагу вере и поверења у Бога морао имати праведник да би на жртву принео свог сина Исаака, у којем му је Бог обећао величину читавог рода! Требало је да Авраам принесе на жртву онога у којем је била скривена сва нада његовог живота и сав ослонац његове вере. Он је, међутим, био спреман да и то учини. Он није допустио својим помислима и уму да се побуне против Божије заповести. Подигао је руку на свог сина да би га принео на жртву Богу али је Господ, видевши верност Свог слуге, задржао његову руку.

Испунила су се сва Божија обећања Аврааму. Његова вера није била посрамљена, иако он, док је живео на земљи, није то видео. Господ га је назвао оцем свих верујућих. Сви истински верници су се зачињали у њему и постали његова чеда по вери.

Да ли и ми тако верујемо? Да ли смо и ми способни за веру-подвиг, када је вера основ свега нему се надамо - потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1)?

Колико се још примера може наћи у животу старозаветних праведника, да бисмо их прихватили као праобраз нашег садашњег живота! Било је у њиховим животима и дана благостања, када их је Господ обогаћивао земаљским добрима. Међутим, те дане су смењивали другачији, када је у ватри пламених искушења вера праведника блистала сјајније од злата. И дане благостања и дане испитивања слала је иста десница - десница Божија, праведна и непоколебиво верна, која савршава спасење на земљи.

Да су вера у Бога и они који верују у Бога свагда изложени суровим прогонима и протеривањима, као и то, да је вера подвиг, открили су нам старозаветни праведници и потврдили апостоли и сви свети хришћанских времена. Све до дана данашњег, верујући људи носе овај неоспорни доказ истинитости своје вере.

Истински праведници су и у старозаветним временима били изложени прогонима и протеривањима. Свети пророк Илија је снагом своје молитве васкрсао мртваца, иако је он сам био принуђен да се у пећинама земаљским крије од прогонитеља и смрти. Због вере су убијени Елеазар и седам младића Макавејаца, заједно са својом мајком Соломонијом, јер нису желели да се од мучења и од саме смрти избаве по цену одрицања од вере.

У истинским верницима, страх Божији био је јачи од људског страха Њих је надахњивало обећање бољега - славног и блаженог васкрсења које води у Царство Небеско. У очима Божијим такви страдалници вере били су вреднији од целог света.

У уста светог пророка Господ је положио велика пророчка обећања о рођењу Спаситеља Христа и о Његовим крсним страдањима: Ето, Дјевојка ће затрудњети и родиће Сина, и надјенуће Му име Емануило (Иса. 7,14). Овај пророк је будућност описао тако да се чини да он не предсказује, него да излаже историју минулих времена. Пророк Исаија, велики међу великима, показао је подвиг страдања и вере, јер су га због разобличавања цара пререзали тестером за дрва.

Неке праведнике вере Бог је чувао од несрећа, а некима је ради испитивања допустио да поднесу различите несреће, патње и болове. Према речима св. Јована Златоустог, "и једно и друго су чуда вере: и то што она (вера) чини велика дела и то што трпи велике недаће".

Ниједан старозаветни праведник, који је послужио делу спасе№а света, није добио обећано, јер је после смрти сишао у земаљску преисподњу. Они су, међутим, извршили своје велико дело: припремили су свет за испуњење Божијег обећања, принели су Богу дар од рода људског - МајкуДјеву.

Сви су они живели великом вером, очекујући спасење народа.

Ми живимо у време испуњених обећања.

Међутим, једно обећање и ми примамо вером - обећање да је Бог за све земнородне људе и за читав свет одредио време када ће праведници Старог и Новог Завета добити Царство Небеско које им је обећано - савршену награду за своју веру и за врлински живот, и да ће грешници добити вечну муку, на дан великог и Страшног суда Господњег.

Према томе, драги моји, пријатељи моји, учимо се вери. Она нас учи да приносимо Богу жртву љубави и да сав живот, и у радости и у несрећи, предајемо Богу. Она нас учи да примимо и чувамо Божија откровења и Божија обећања. Она ће нас страхом Божијим оградити од потопа зла и непоштења које запљускује свет. Вера ће постати наша спасоносна лађа, у којој ће Крманош бити Сам Господ, и Он ће нас довести до врата праведности. Ишчезнуће страх с којим гледамо на сутрашњи дан: шта нам значи он - тај сутрашњи дан, ако је ономе ко верује у Бога и живи у Богу обећана вечност?

Верујмо Богу веромживом и јаком, а Богје један исти у сва времена. И као што није била узалудна вера старозаветних праведника, тако се и вера праведника Новог Завета утврђује од времена Спаситељевог доласка до наших дана.

Узносећи молитвени помен старозаветним праведницима који су очекивали Рођење Христово и праведницима који су живели после испуњења обећања, света Црква призива нас, који сада живимо по вери: "Приђите сви, да бисмо Рождество Христово уистину претпразновали... Заиграјте, горе и брегови, ликујте, пророци богогласни, запљескајте, људи и народи, јер нам се приближи свеспасење и просветљење, рађајући се у граду Витлејему. Постарајмо се да Га сретнемо чистим очима и чистим делима" (1. песма претпразничког канона).

"Припреми се, Витлејеме, и свима се отвори, Едеме, украси се, Ефрато, јер у пећини од Дјеве процвета Дрво живота; из Њене утробе јави се духовни рај, и у њему је божанствени засад: ако од Њега будемо јели, бићемо живи и нећемо умрети као Адам. Христос се рађа да васпостави претходно пали лик" (претпразнички тропар). Амин.

21. деиембар 1992. године (3. јануар 1993. године)