архиепископ Јован Шаховској - Седам слова о Земљи Гадаринској (3)

Након што су схватили безизласност свог положаја, опржени Духом Божијим, бјесови су изгубили сваку наду да ће им се испунити молба да их "не мучи". Али њихово лукавство је смислило нови план: ако није могуће погубити човјека, треба покушати погубити - било шта у свијету.

Воља бјесова се окреће на свиње... "А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу".

Бјесови преклињу, бјесови се моле... У свакој молитви Христу је неопходна извјесна, макар и минимална, доза истине. Када су демони лукавили - када су викали у име човјека, њихова молба није могла бити испуњена. Чим су проговорили својим гласом, појављује се могућност да Господ чак и њихову молбу испуни.

Толико је важна истина у молитви, чак и ако је од демона. И - колико су узвишенији ти бјесови од људи који Господа не моле ни за шта, и чак савршено не вјерују у Њега, и чак тврде да Њега никада није ни било на земљи...

Демони, пак, не само да вјерују, него чак и стално осјећају силу, власт и огњени Дух Цара свјетова - Господа Исуса Христа. Сведржитељ све држи у Својој власти. Њему се повинују планине и брда, мора и бездани, анђели и демони. Анђели са радосним трепетом и блаженством; бјесови - са мучитељним трепетом и шкргутом. И само човјек који је на земљи неће и не жели да зна за Бога и Његову силу, иако је у Његовој власти, у сваком, и најмањем, магновењу.

Бјесови хоће да уђу свиње, хоће да се колико-толико задрже у атмосфери земље. Њима је стало само - да не "иду у бездан"! "Бездан", пак - то је дубина самости твари која се одвојила од Бога, која се до крајњих својих граница затворила у себе, која ни у чему не може себи наћи задовољства, која се мучи незаситим духовним мучењем.

Због немања унутрашње благодатне сатисфакције у општењу са Богом, тварни дух налази себи илузорно задовољење у неком вањском предмету, повезујући себе са њим и лажно себе насићујући општењем са њим... Таква је природа сваког блуда, сваког неистинског задовољења својег "ја". Грешна, недозвољена од Господа страст душе (или тијела) таји у себи елемент наслађивања, што је анђелима потпуно непознато, али је зато бјесовима и те како познато. Демони такође осјећају то утварно наслађивање, послије које "бездан" живота постаје за њих још мучитељнији и ужаснији.

Краткотрајно опсједање свиња демонима се учинило спасењем од бездана страдања.

Душа која нема небеског мира у себи (мира, о којем је Спаситељ рекао: "Мир Мој дајем вам"), душа човјека који је отишао са земље, исто се тако трза и мучи, зато што је лишена могућности да удовољава себи кроз тијело и да своју празнину пуни привезаношћу за земљу, за тијело, за маштарења; за оно што није Бог и за оно што није у Богу.

Демони гадарински, прогањајући човјека, вампирски су хтјели да се наслађују било каквом тварју. Свиње су биле њима најближа твар, уједно и "најлакша", можда, за нечистог духа, јер Свето Писмо свиње ставља као узор плотске инертности, и забрањује да се духовне истине мећу пред човјека који је, као свиња, устремљен ка земаљској храни. Природно је да се бјесови устремљују ка свињама. Демонима је стало само да не остану без икакве жртве, без икакве хране, то јест, без могућности да некога - било кога - муче и растрзавају у Божијем свијету. Њима је стало само да не остану у тој страшној самости сопствене злобе, у самости која не може да за себе нађе предмет похоте, у самости која сама себе раздире мучењима пакла... Уистину је ужасан тај бездан, који нигдје нема излаза из самог себе, и који не жели да се отвори Богу.

На бјесовима се поучимо, ми, људи! Сво зло које другима (односно, прије свега, самим себи!) чинимо, јесте зло које излази из наше празнине, празнине која није попуњена свјетлошћу Божијом. Ми, горди, и празни, себе не попуњавамо животом Божанским, него то чинимо утварама радости, само да не бисмо осјетили своју ужасну - без Бога - усамљеност. Адски бездан непрестано стоји отворен пред нама и ми, слијепо га се плашећи, слијепо себе привезујемо за оно што само по себи није вјечно, што је само магла која се повија изнад тог бездана... Смрт распршује ту маглу, и оставља бездан.

Као и гадарински злодуси, ми, слијепи људи који на земљи живимо, не обраћамо лице своје ка Господу - Сунцу Правде и Живота - него тражимо "свиње", - само да се пред нама не би указала празнина.

Шта је то "свиња" за наш човјечији дух? То је, прије свега, наше властито тијело, када је оно у нашој свијести одвојено од духа и од његових благодатних задатака на земљи. То је наше тијело - ако се према њему пристрашћујемо и служимо му са пажњом са којом бисмо само Господу Богу морали служити, и ако том тијелу титрамо чулним удовољствима, безмјерним и безаконитим. Пожуда, опсједнутост љепотом, или просто самом тјелесношћу тијела, безбројни гријеси и пузање ка гријеху блуда - све је то тражење и налажење "свиња".

Свиња која нас привлачи је и сваки предмет који у нама изазива претјерану према себи пристрасност; идол који у нашем срцу затамњује сијање Господа. "Свиња" - то је свако попуњавање своје празнине - не Господом.

Не желећи, као и зли духови, да идемо у бездан, ми, људи, често, чак, и не молимо Господа за дозволу да уђемо у нашу свињу. Ми сами проваљујемо у своје свиње...

Исповиједамо то пред Тобом, Господе! Ти видиш Сам, да ми чак ни страха који су пред Тобом имали бјесови, ни њиховог послушања Твојем наређењу немамо! Вољом својом слободном ми остављамо Тебе, Источника воде која тече у Живот, и приљепљујемо се утварама пустиње; пијемо воду са извора-фатаморгана.

Од тога се тако тешко и мучно слаже живот човјека у свијету.

Па није ваљда да нећемо повјеровати Христу? Да су бјесови, ти одвратни тамни духови, умјесто својих бесплодних покушаја да се од бездана спасу овладавањем свињама, да су се они бацили под ноге Милосрдном Господу, и да су, као неки људи, који видјеше истину, завапили: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешних!" - опростио би им Господ, Који тражи да излије Своју милост на оне који би ту милост могли да приме - и обратили би се ти бјесови у анђеле; и отишли би на небо, у неизречену Свјетлост Божију!

Али гордост и зла воља њихова им је сметала.

Оне сметају и нама, људима, да припаднемо ка сандалама Исусовим, ка Љубави Божијој, која међу нама и ради нас хода по земљи!

Архимандрит Јован (Шаховској) - СЕДАМ СЛОВА О ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ (2)

II

"Јер Исус заповједи духу нечистоме да изађе из тог човјека". Зли дух је добио супротно од онога што је молио. Он је хтио да Исус оде од њега; али он сам је морао да бјежи од Лица Исусовог.

Прије него што се замислимо над тим, за њега мучитељним, а за нас радосним догађајем, зауставимо своју пажњу на неке карактестичне црте човјека опсједнутог бјесовима. У чему се манифестовало дејство зле силе у њему? - Прије свега, огромно унутрашње оптерећење и тежина, неко страшно беспокојство, безразложна узнемиреност је владала тим човјеком, тјерала га је да бјежи од људи, да их се боји и да их мрзи. Живјети у гробовима-шпиљама њему је било мање мучно, него у кућама, са људима. Огромна физичка сила се буквално улијевала у опсједнутог, и чинила га способним да се бори против неколико људи истовремено и да чупа и цијепа чврсте окове. Као и многи, нама савремени, злим духовима опсједнути људи, гадарински паћеник је посједовао ненормалну снагу. Одсуство духовне снаге, силе Божије, у њему је било надомијештено нараслом силом плоти.

"У здравом тијелу здрав дух", - говоре мудраци човјечији, и да у ту истину вјерују нагоне људе који више од свега цијене своје тјелесно здравље... Лажна је то мудрост! На примјерима демонима запосједнутих људи и свих нераскајаних грешника, који су физички потпуно здрави, али се духовно налазе готово у паклу, види се да физичка снага и здравље не обезбјеђују здравље човјечијем духу. Та се истина такође потврђује и чињеницом да су многи свеци, који су на земљи живјели скоро као анђели, били слабог физичког здравља, и неријетко сав свој живот проводили у болестима и тјелесним страдањима. Физичко здравље не олакшава духовни живот, али му не прави ни препреке, ако не прелази у господарење плотског начела над духовним. У случају са опсједнутим човјеком, несумњиво, одсуство духовног начела је омогућило такво неприродно пројављивање начела физичког.

У жељи да сачувају човјека од самоубиства, које покушава сваки бјесовима опсједнут човјек, добри људи су га свезали ланцима и веригама, нехотице тим умноживши његове патње. Али он је покидао све окове и побјегао у пустињу. "И тјераше га ђаво по пустињи".

Зли духови, који желе да погубе човјека, вуку га у усамљеност. Ако, пак, усамљеност за њега може да буде спаситељна, они ће га вући на градске тргове, на забаве и весеља, на распуштено многословље са познаницима; зваће га на незадрживу активност међу људима, инспирисаће га на "велика дјела"... А човјека, за којег је управо општење са људима, пружање њима помоћи или добијање помоћи од њих спаситељно, духови који се противе вољи Божијој ће тјерати да бјежи у пустињу, да се сакрива у "подземље", о којем је тако дубокоистинито говорио један велики руски писац... Осамљеност бјесовска - није Божије пустињаштво; оно не ослобађа човјека од његове самости, него - напротив - најекстремније на површину избацује ту грешну човјекову самост.

Далеко не свим монасима бива корисно пустињаштво, јер је оно духовно много одговорније, оно од човјека захтијева потпуно отказивање од својег "ја" и непрестано стојање пред горњим свијетом.

На основу тога што је зли дух гонио опсједнутог у осамљеност, може се закључити да је несретнику била потребна управо помоћ од људи.

Али - колико је нас, којима бива савршено неопходно барем привремено осамљење и макар само у нашој сопственој соби, а које зла сила тјера у немир празних дружења и пустих разговора. И ми не можемо испунити чак и такву лаку заповијед Спаситељеву, као што је "помолити се Оцу нашем у тајности"... Долази час вечерње молитве, а ми све блудимо срцем по свијету, по његовим брзопролазним интересима, и не користимо се погодном приликом, макар и кратког, али тако драгоцјеног, молитвеног осамљења.

Нека нам духовно мучење злим духовима опсједнутог човјека помогне да дубље познамо путеве нашег сопственог духовног живота. Тако ћемо и јаче повјеровати да та његова мучења нису била узалуд.

Зли дух се увијек радује немирном и метежном друштву, гдје људе може да омађијава частољубљем и да у њима развија све могуће страсти; гдје може управљати масама, давати им своје идеје, сугерисати и уливати им свој дух. Али он се весели и свакој повучености човјека, свакој неблагодатној усамљености човјечије душе. Пријатно му је када што даље заблуди овцу која се одвојила од стада. И када нахрани своју глад том изопштеном овцом. Може ли ишта бити горе - од неблагодатног осамљивања човјечије душе! У том душевном осамљивању крију се многи злочини и сва самоубиства. Због тога је исповијед тако мрска злодуху, не, чак, само пред Богом, него и пред човјеком, свештеником, зато што та исповијед - ако је она чистог срца - руши у човјековој души зид - или ђаволске гордости, или страшљиве осамљености - и изводи је на свјетлост Божију.

Све страсти и сви гријеси човјечији неодољиво вуку ка неблагодатном осамљењу душе, ка њеном моралном и психичком солипсизму.

Мржња, гордост, презир (кћерка нискости), високомјерност, љеност, бездушност и друге, њима подобне страсти, човјека воде ка пресељењу у "подземље", у којем дефинитивно гине и разлаже се у "себе" затворена душа, душа заробљена својим самосним преживљавањима.

Велико благо и спасење за такву душу се налази у раскривању себе пред свјетлошћу Божијом. Излазак ка Богу за ту душу јесте и њен излазак у Божији свијет, то је и њен излазак ка људима - браћи својој, ради добијања помоћи од њих, и ради служења њима.

Како је дубок живот и како су велике тајне душе човјечије! Само Слово Божије до краја прониче у њих.

Гадаринског опсједнутог зли дух је гонио у пустињу, мислећи да ће осамљење у пустињи на њега дјеловати дефинитивно смртоносно, као што је оно за многе било... Али Господ је ишао не само по селима и градовима, да би спасао оне који гину; Господ је ишао и у пустињу. Он - Творац Свега, Који свуда Јесте, Божанством Својим свуда јавља и Човјечанство Своје. Јер Његово Човјечанство јесте Његова љубав према човјеку.

архимандрит Рафаил Карелин: АПОКАЛИПТИЧКИ СУМРАК

Зашто је у последње време наркоманија попримила размере епидемије, беле куге која стотине милиона људи претвара у психичке и физичке богаље, у живе лешеве? Зашто се сродници не радују при сусрету? Зашто нестаје реч пријатељство и замењује се речју партнерство, било да је то партнерство на послу, забавама или сексу, партнерство без било каквих моралних обавеза? Зашто је лаж постала универзални стил живота? Зашто се број породица које се распадају повећава тако катастрофално да се чини да ће ускоро породицу прогласити превазиђеном институцијом? Зашто је већ изузетак брак у којем су муж и жена, сједињени љубављу, једно другом верни све до саме смрти? Зашто се често испоставља да је очигледна породична срећа само спољашњи вео испод којег се скрива унутарња празнина и прећутни договор супружника да једно друго трпе? Зашто људи, кад дођу својој кући, не проналазе задовољство у међусобном дружењу и више воле да сатима седе испред телевизора? Зашто су им слике који промичу екраном драже од живог човека с којим треба да деле радост и тугу? Телевизијски екран и наркотици су иреални свет у који човек бежи од стварности која му притиска душу некаквом оловном тежином. Нешто пре своје смрти пророк Мојсије је сазвао народ и благословио оне који буду испуњавали заповести Божије, а проклео оне који их буду кршили  и одбацивали. Те заповести су написане не само на каменим плочама, већ и у човековој души. Људи су их данас заборавили и изгубили.

Земља се све више скрнави гнојем разврата и људском крвљу. Господ наш Исус Христос је рекао: “Када дођем, хоћу ли наћи веру на земљи?”, то јест веру која се пројављује кроз љубав, веру која треба да буде главни покретач и суштина живота. Стално се смањује број људи који не само да верују, него и живе вером. И верујући и неверујући су слични људима који су се нашли у мочвари, с тим да су верујући свесни тога и покушавају да се извуку из живог блата, док неверујући не схватају шта се догађа и гину затворених очију. Они не верују Светом Писму и равнодушни су према Богу или Га пак мрзе. Но и они имају сведочанство о апокалиптичкој ноћи, која се спушта на свет, а то је унутарње сведочење њихове душе о томе да више нема радости и да је живот празан, попут дима. Очајање је губитак наде. Данашњи људи немају наде. Они просто немају чему да се надају и ни сами не знају шта да очекују од будућности.

Кад пролазимо поред затвора, душу нам притиска некакво мучно осећање, баш као да је затвор живо биће које безгласно вришти од бола и туге, а наше срце чује те безгласне јецаје. Чини се да тамо где су мучили и убијали људе не само земља, него и ваздух чувају трагове њихових мука, као да њихове тужне сенке након смрти лебде над тим местом.

На земљи се ни дању ни ноћу не престаје с убијањем дечице, са злочином којему се не види краја, законом заштићеним злочинима које оправдавају “глумци у култури” које као да на подсмех називају носиоцима морала.

Прва казна је стигла – људи су изгубили радост и код њих се смањује способност да воле. Човек и несвесно жуди за непостојањем, но од последњег корака, од самоубиства штити га нагон за самоодржањем, јер човек се плаши смрти па и даље живи, али као по инерцији.

Стално се повећава број душевних болесника с видљивим знацима лудила, али код неупоредиво већег броја људи ти симптоми су скривени, као да су “сатерани” унутра. Психологија постаје једна од водећих грана савремене медицине. Институти, школе и разне организације имају своје сталне психологе. Најбогатији и најуспешнији људи постају стални пацијенти психоаналитичара. Фармацеутске фабрике у огромним количинама производе психотропна средства и препарате за јачање. Али све је узалуд. Чини се да је само срце земље почело да крвари.

Свети Владика Николај - КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

V

Преко пророка Јеремије овако рече Господ за народ свој: што оставише закон мој и не слушаше гласа мојега, него ходише за мислима срца својега и за идолима - зато, ја ћу нахранити тај народ пеленом и напојићу га жучи (Јер.9, 13).

Да ли сте ви познали оно што сам је познао у овој земљи? Ја сам познавао једнога човека који је учинио нај пре ових десет грехова: 1. није веровао у Бога, 2. клањао се којекаквим измишљотинама као боговима, 3. хулио је и псовао име Божје, 4. тукао је своје родитеље, 5. недељом је радио све послове као и понедељком, 6. убио је човека, 7. чинио је прељубу, 8. крао је и пријатеље и непријатеље, и ортаке и цркву и државу, 9. лагао је и клео се кри во на судовима, 10. завидео је суседима својим и жудео је увек да постане његово оно што је било туђе. Према то ме, тај човек је погазио сав стари закон Божји. Разбио је таблице Мојсијеве и поклонио се златном телету јеврејском.

Ај, браћо моја, кад год сам помислио на овога безаконика, ја сам се одмах сетио још једнога таквог, па још де сет и још стотину таквих. А верујем, да ће и сваки од вас знати бар за десетину таквих безаконика у својој околини. Какво је онда чудо што нас је Бог био оставио и предао мачу најљућег народа у свету?

Узалуд је говорити: па није сав народ такав био. Заиста, није. Али нису ни сви Израиљци чинили прељубу са женама мадијамским, па ипак дође погибија на сав народ, те погибе двадесет и четири хиљаде људи (IV Мој. 25). Хоћете ли још један пример? Кад је Исус Навин освајао обећану земљу, један једини човек згреши код Јерихона, те сакри нешто од опљачканих ствари, па због преступа његова погибе у један дан три хиљаде ратника (Ис. Нав. 7). Још један пример: Када Филистеји повратише ковчег завета Израиљцима, обрадоваше се сви веома, па у радости и радозналости неки отворише ковчег и завирише у њ. Због тога бише одмах ударени руком Господњом, али не само они, него многи други, педесет хиљада њих из народа (I Сам. 6, 19). И, зар нисте читали, да умало није потону ла лађа са свима путницима, због преступа једног јединог човека, пророка Божјег Јоне? Какво је чудо што је наша државна лађа потонула због хиљаде тежих грешника од пророка Јоне?

Немојте ме опомињати на Содом и на реч Господњу коју рече праведном Авраму. Када Аврам упита Господа, да ли ће уништити грешни град Содом, ако се нађе у ње му десет праведника, одговорио му је Господ да неће, него да ће поштедети цео град Содом због тих десет праведника. Ви говорите: било је у српском народу више од десет праведника, па зашто нас Господ није поштедео? То је кушачка реч. Као да вам је непознато, да је Содом био незнабожачки град; да није знао за једнога Бога, као што је знао народ Израиљев; и да није био крштен у име Свете Тројице, ни причешћен крвљу Христовом као народ српски. Разлика је као између неба и земље. Зато, онај који по правди суди хтео је сачувати Содом због десет праведника, а није хтео сачувати Израиљ због десет хиљада, ни ти Србе због стотине хиљада праведних душа. Јер, Содомљани нису уопште знали за једнога истинитог Бога. Јевреји су сазнали за једнога истинитог Бога преко пророка и кроз чудеса многа. А Срби су сазнали за Бога јављенога свету у лицу Господа Исуса Христа. Према скали по знања Бога креће се и мера казне.

Оставимо се дакле парничења с Богом, него у искреном признању и скрушеном покајању узвикнимо: Праведан си, Господе Боже наш, и праведно си учинио што си нас Србе нахранио пеленом и напојио жучи. Јер многи од нас погазише Твој свети закон, као да је то нека парламентарна шкработина. Не да га погазише једном и једнога дана, него га газише двадесет година пред лицем неба и земље. И многи заборавише Тебе, Бога отаца наших, Бога светих наших цара и патријараха, и посника и молбеника, и страдалника и мученика, па пођоше за мислима и жеља ма срца свога умртвљенога телесним страстима и сатанским варкама. Зато си праведно поступио што си нас на хранио пуном зделом пелена и напојио пуном чашом жучи, Господе, славни и страшни.

А сад, Господе, молимо Ти се скрушено, поштеди пре остатак свога народа, да нам се не насмеју, и нама и Теби, јеретици и безбожници говорећи при чаши вина: где је тај Бог српски? Што им сад не помогне? Што их не избави из руку наших, ако је јачи од нас? И где је тај Свети Сава српски? Зашто не заштити Србе, кад га Срби толико воле и славе?

Из Твоје руке, Господе, свети, примићемо опет и пелен и жуч. Али не дај нас у руке људске.

Помози нам, Господе, помози нам, да се поправимо и да чисто послужимо. Даруј нам силу Твоје свете благодати, да можемо по Твоме закону сваки дан са сваким созданијем и диханијем славити и величати, јединога истини тога Бога нашега у Тројици Живоначалној, јединосушној и нераздељеној, на век века. Амин.

Блаженопочивши патријарх Павле

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

Примивши писмо човека који заступа гледиште да је свака религија, па и Прравославље, само "производ људске маште и ништа друго, дело земаљског човека и никога више, ди човековом смрћу не преживљава никаква душа", и томе слично, упутио сам му одговор препорученимписмом. Писмо је било послато на име, презиме и место које је навео. Међутим, писмо је пошти вратила са ознаком. "Прималац на датој адреси непознат".

Наведени одговор износим јавности преко "Православља" са намером да добронамерни људи сагледају ствар и са друге стране. Верници пак, када им се упуте слична питања, да знају одговорити макар на нека од њих, и себи и другима.

Господине Стојановићу,

Примио сам Ваше писмо одавно, но до сада нисам био у могућности да Вам одговорим. Схватам ваш животни став. Свега су две могућности: или овај свет има свој смисао и циљ, или нема; или је овај свет створио Бог, разумно свесно биће које постоји од вечности, или Бога нема, или је човек двојно биће, од тела и душе, при чему је тело од земље и смртно, а душа бесмртна, или нема никакве бесмртности, смрћу се све завршава итд. Та питања стају кад-тад пред сваког човека и он их мора решити. Свакако их не усваја без неких разлога, како их и Ви наводите, износећи своје схватање и објашњавајући моје, из угла из кога их Ви, та општа питања, посматрате.

Поштујући Вас и Ваше схватање, као Ваше без жеље за полемиком, изнећу неколико мисли виђених из другог угла. При томе ћу гледати да то буду сагледавања људи од природне науке, не богослова.

Један од њих, Андре Ампер, физичар, чијим се именом и данас назива јединица снаге електричне енергије, упоредивши поредак појављивања органских бића према Библији и природној науци, биологији: биље, рибе, птице, сисари, човек, ставља питање како је то Мојсије могао знати на 1.500 година пре Христа, како није ставио птице пре риба? Па закључујте: или је он, Мојсије, био научно тако тачно обавештен као у наше време, или му је Бог открио (П.Ј. Свјетлов, Религија и наука, Битољ 1937, стр. 109).

Луј Пастер, славни проналазач лека против беснила, вели да онај који признаје постојање бесконачности, а од тога не може нико утећи, тај у томе признању потврђује више натприроднога по у чудима свих религија. Зато што идеја бесконачности има двојни карактер. Она се мисли силом намеће и у исто време јој је непојмљива (исто, стр. 98).

Један младић пита Алберта Ајнштајна, творца теорије релативитета: какав је смисао нашег живота и живота свих живих бића уопште? Ајнштајн му каже: Знати одговор на то питање значи бити религиозан. (Свакако да овим хоће да каже да се егзактна наука не бави питањем циља живота, него питањем како провести живот, како производити, хранити се, лечити итд.). Младић онда каже: Има ли уопште смисла то питање постављати? Ајнштајн одговара: Ко свој сопствени живот, и живот својих ближњих, схвата као бесмислен, тај није само несрећан, него једва способан за живот (Алберт Ајнштајн, Моја слика свијета, Сарајево 1955, стр.?) На другом месту Ајнштајн говори о законима природе у којима се испољава један тако надмоћан ум да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај (исто, стр. 17).

Свакако да закони природе и јесу закони по томе што се у њима налази разумност. Кад у њима не би било разумности они и не би били закони. Био би неред, хаос. Као што и Ви кажете. Ми откривамо ту законитост својим умом и користимо: Квадрат над хипотенузом једнак је збиру квадрата над катетама. Нису људи створили тај закон. Они су га само открили и користе га. Или закон да свако тело потопљено у течност привидно је лакше колико је тешка течност њиме истиснута, те правимо лађе од гвожђа.

За мене онде где постоји виши ум мора постојати личност чији је то ум. Не може постојати безлични ум, као што не може постојати личност без ума. Могу да схватим да за Вас и друге људе може и не бити тако.

Казивање да хришћанство учи: "Не треба вам разум ни учење људима, него је довољно да свој разум подвргне јарму вере", не стоји, јер Христос наређује: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Матеј 10,16). Што значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијете у себи доброту. Телесним очима ми гледамо овај свет заједно са мувама и њихових хиљаду очију, али умом, који је наше духовно око, ми видимо оно што оне не виде. Но ум је хладан. Доброта топла, али слепа. Ако је човек само добар, а слабе памети, искоришћава га свако као будалу. Стога нам је потребан ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта не пређе у глупост.

Христос још каже:Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела... (Матеј 5, 16). А поред других, кад један хришћански писац у IV пеку пише: Једнако је несавршена хришћанска теорија без праксе, као и пракса без теорије како се може одржати тврдња теолога који како Ви кажете, веле: "Да је за спасење довољна вера без икаквих добрих дела", кад би ти теолози могли знати, поред изнетог, и речи апостола Јакова: Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Пос.Св. Јак. 2, 26).

Верујем да сте Ви, као што кажете, "за истину, а истина не може бити него једна". Тако и ја верујем. И још верујем да истина сама од себе има постојање, биће, суштину, а тако исто и правда и свако истинско добро. Насупрот томе, лаж, неправда и свако зло они немају у себи бивствовања, постојања. Сво је њихово постојање у негирању истине, правде и добра. Без истине лаж је незамислива, не може постојати, и неправда без правде итд. То је надмоћ истине, правде, љубави и сваког добра.

Свакако да "земаљски човек, својом анатомском грађом није у могућности да контактира са небеским Божијим штабом, како пишете, него својим духовним способностима које надилазе васиону.

Материјалисти тврде да смрћу тела умире душа. Тело и душу упоређују са неком машином, нпр. аутомобилом. Кад су у њему све оне полуге, точкићи, жице, на свом месту, има бензина и стави се у погон, он иде. Једна сама жица, или полуга да откаже, аутомобил са радом стаје. Тако је веле и са човеком. У његовом телу има много више полуга и жица него у аутомобилу. Једна од њих кад откаже живот престаје. А то је душа, она је само функционисање тела. Смрђу све престаје.

Сагледајте тај став мало са ове стране: Један уметник на виолини, или клавиру, док свира па му пукне жица или му се виолина разбије, престаје да свира, јер не може да своју уметност пројави преко такве виолине. Но, да ли су тиме уметник и његова уметност престали да постоје? Тело је дакле само инструмент преко кога се бесмртна душа појављује.

Нећу се зачудити ако Вама ово упоређење не казује ништа, сем плиткоумност вере и верујућих.

По вашем казивању, човек није одговоран за своја недела и грехове, него Бог који га је створио несавршеним, а овамо је Бог свезнајући и свемогућ.

По речи Блеза Паскала (+1662), математичара, творца интегралног рачуна и проналазача прве машине за рачунање "Човек је само једна трска, али трска која мисли... Простором васиона ме обухвата и гута као тачку: мишљу - обухватам њу" (Мисли, Београд 1946, стр. 167). Поред величине ума, оно што човека уздиже изнад свију бића и чини га личношђу, то је способност осећања (срца), снага воље, и особито способност слободе. Он може да чини оно што Бог жели, а може и супротно томе. Може да у добру узраста и јача све више и више, а може у злу да пада све ниже и ниже. Но слобода неминовно укључује у себи одговорност. Не може бити слободе без одговорности, као ни одговорности без слободе. Слобода је од човека неотуђива. Зато је немогуће да божанство снагом своје моћи грешнике претвори у праведнике, без њихове воље и труда. То мора човек хтети и трудити се да то учини сам, у чему ће му Бог помоћи. Не хтедне ли човек то и не потруди ли се, него да га Бог својом силом учини таквим, то би било насиље, а свемогући Бог не може чинити насиље, јер насиље не означава моћ, него немоћ.

Због слободе коју има, по речи Боже Кнежевића: Човек је биће коме се може и Бог обрадовати, а од кога се може и ђаво застидети (Мисли, изд. Срп. књиж. задруге, Београд 1931, страна 130). Истина је једна, али ако човек не сагледају потпуно, него узме полуистину за целу истину погрешиће и неминовно доћи до неистинитих закључака.

Желим и себи и Вама и свима људима да сагледамо целу истину, служимо се њоме и служимо јој.

С поштовањем

Патријарх српски Павле



15.12.1996.

Архимандрит Рафаил Карелин - Беседа на Ваведење

Ваведење у храм Пресвете Богородице

21. но­вем­бар/4. де­цем­бар

Пра­зник Ва­ве­де­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це нас по струк­ту­ри под­се­ћа на ски­цу пала­те са мно­го спра­то­ва. Ис­то­ри­јска осно­ва пра­зни­ка је по­све­ће­ње Дје­ве Ма­ри­је Бо­гу по за­ве­ту ње­них ро­ди­те­ља Јо­а­ки­ма и Ане. Сим­во­лич­ки и ду­хов­ни смисао празни­ка су ми­сти­ка хра­ма, зна­чај хра­ма за хри­шћа­ни­на, по­све­ћивање чо­ве­ко­ве душе Бо­гу и циљ и сми­сао пра­во­слав­ног мо­на­штва.

Ка­д је Дје­ва Ма­ри­ја на­пу­ни­ла три го­ди­не, ро­ди­те­љи су се с њом, у прат­њи многоброј­не ро­дбине, пе­шке упу­ти­ли из На­за­ре­та у Је­ру­са­лим. Светом Граду су се приближили у освит тре­ће­г да­на. Пред њима је била чу­де­сна сли­ка – Храм на вр­ху го­ре Мо­ри­ја ли­чио је на ла­ђу ко­ја је ста­ја­ла у при­ста­ни­шту са ра­за­пе­тим снежнобелим је­дри­ма. Чи­ни­ло се да је спре­ман да се по­диг­не увис и за­пло­ви по азур­ном небеском оке­а­ну. Зра­ци из­ла­зе­ћег сун­ца, ко­ји су се од­би­ја­ли о злат­не иглице на крову Хра­ма и снажно бли­ста­ли, обавијали су Храм про­зрач­ним обла­ком све­тло­сти ко­ји се пре­ли­вао и си­јао као ним­бус. Иначе, кров Хра­ма је био пре­кри­вен оштрим злат­ним игла­ма да не би пти­це сле­та­ле на ње­га (Јо­сиф Фла­ви­је, „Ју­деј­ска истори­ја“).

По­кло­ни­ци­ма је у су­срет иза­шао пр­во­све­ште­ник. То је по пре­да­њу био пра­вед­ни За­ха­ри­је. Дје­ва Ма­ри­ја је оста­вила ро­ди­те­ље, бр­зо уз­и­шла уз ви­со­ке сте­пе­ни­це Хра­ма и при­гр­ли­ла ри­зу пр­во­све­ште­ни­ка, а да је притом нико није при­др­жа­ва­о. Прво­све­ште­ни­к ју је узео за ру­ку и, на из­не­на­ђе­ње све­ште­ни­кâ и ле­ви­тâ, увео у Храм, у ол­тар ко­ји се на­зи­ва Све­ти­ња над све­ти­ња­ма. Де­сет го­ди­на је Ма­ри­ја живела при Хра­му. Ње­на ду­ша је под све­ште­ним сво­до­ви­ма Хра­ма по­ста­ла жи­ви Божији храм.

Храм је ико­на Не­ба, ме­сто не­ви­дљи­вог при­су­ства Бо­жи­јег, по­ље бо­жан­ских си­ла и енер­ги­ја. У хра­му се зе­маљ­ска Цр­ква сје­ди­њу­је са не­бе­ском. У њему, као реч­на буји­ца, не­пре­ста­но те­ку ан­гел­ске пе­сме. Човекова ду­ша, по­гру­же­на у мо­ли­тву, чу­је не­бе­ске хо­ро­ве. Храм ис­пу­ња­ва ду­хов­на све­тлост која је не­ви­дљи­ва за те­ле­сне очи, али коју ви­ди ср­це оми­ве­но су­за­ма по­ка­ја­ња. У хра­му се кроз све­ште­не сим­во­ле и свете ликове одвија цела исто­ри­ја чо­ве­чан­ства. У њему вре­ме гу­би свој праволиниј­ски ток и бу­дућ­ност и про­шлост у сво­јим ци­клу­си­ма, ко­ји се уза­јам­но про­жи­ма­ју, по­ста­ју са­да­шњост. Вре­ме у хра­му, оцр­к­ве­њено бо­го­слу­жбе­ним ритмови­ма, од­ра­жа­ва све­тло­сну сли­ку веч­но­сти. У хра­мов­ном бо­го­слу­же­њу се чу­је глас про­ро­кâ ко­ји су најављивали Хри­стов до­ла­зак као и апо­стол­ска про­по­вед о томе да је из­вр­ше­но спа­се­ње све­та. У хра­му нечујно од­је­ку­је по­ја­ње се­ра­фи­ма, појање ко­јим су сла­ви­ли Бо­га при ства­ра­њу све­та, и уна­пред се об­ја­вљу­је бу­ду­ћи Стра­шни суд над ан­ђе­ли­ма и љу­ди­ма. У храму се и про­стор и вре­ме откривају у новим тајанственим дубинама и ди­мен­зи­јама, у огром­ним уну­тра­шњим размерама које собом обухватају чи­та­ву исто­ри­ју све­та и сав про­стор васионе. Храм је у камену ова­пло­ће­на Библија, ни­з све­ште­них сим­во­ла кроз ко­је људ­ски дух уз­ла­зи ка Бо­гу. Храм је ме­сто скри­ве­ног су­сре­та чо­ве­ка са Бо­гом.

Круг хра­мов­ног бо­го­слу­же­ња по­ста­је злат­ни пр­стен ко­јим се чо­век за­ру­чу­је с вечношћу. Љу­ди ко­ји ни­су укљу­че­ни у ду­хов­ни жи­вот обич­но храм схва­та­ју као син­те­зу ар­хи­тек­ту­ре раз­ли­чи­тих епо­ха, кул­ту­ра и на­ро­да, као до­стиг­ну­ће људ­ске ми­сли и ова­пло­ће­ње естет­ске генијалности умет­ни­ка. Али то ипак ни­је та­ко. Храм је от­кри­ве­ње Ло­го­са Бо­жи­јег на зе­мљи, део Светог Пре­да­ња. Хри­шћан­ски храм у се­би но­си веч­ни и не­про­ме­њи­ви са­др­жај и за­то об­лик хра­ма и ње­гов зна­ков­но-симво­лич­ки је­зик тре­ба да бу­ду постојани и за­јед­нич­ки у свим крајевима и у свим временима. Изглед ста­ро­за­вет­не ски­ни­је – по­крет­не цр­кве – био је по­ка­зан Мој­сију за вре­ме те­о­фа­ни­је на Си­нај­ској го­ри.

План Је­ру­са­лим­ског хра­ма са­ста­ви­ли су ца­ре­ви и про­ро­ци Да­вид и Со­ло­мон. Је­дан од њих је на­пи­сао „Псал­тир“ – осно­ву бо­го­слу­жбе­них мо­ли­та­ва, а дру­ги „Пе­сму над пе­сма­ма“, ко­ју су древ­ни ми­сти­ци по­ре­дили са Све­ти­њом над све­ти­ња­ма. Све је у хра­му све­ште­но и све има та­јан­стве­ни сми­сао. У Библији су детаљно наведени и форма и пропорције храма, описано је унутарње уређење и сасуди и чак је одређен и материјал од којег ће храм бити саграђен, као и материјал за израду богослужбених предмета (можда зато што сваки материјал зрачи на неки одређен, нама непознат начин).

Апо­сто­ли Па­вле и Јо­ван су со­зер­ца­ва­ли Не­бе­ско Цар­ство кроз сли­ку величанственог хра­ма. Иде­је и про­ро­чан­ства ста­ро­за­вет­ног Хра­ма от­кри­ли су се и ова­пло­ти­ли у но­во­за­вет­ном хра­му. Њи­хо­во ге­нет­ско је­дин­ство и исто­риј­ска разлика међу њима је као генетско јединство и историјска разлика из­ме­ђу Ста­рог и Но­вог За­ве­та. Ста­ро­за­вет­ни храм је храм на­де, а но­во­за­вет­ни је храм бла­го­да­ти.

Ми­стич­ко зна­че­ње хра­мов­ног бо­го­слу­же­ња је у то­ме што се мо­ли­тва сва­ко­г човека односи на све, док се истовремено мо­ли­тва свих при­сут­них произ­но­си за сва­ко­г поједи­нач­но. Храмов­на мо­ли­тва по­ста­је јед­на и це­ло­ви­та, као што је јед­на све­тлост нео­дво­ји­ва од мно­штва за­па­ље­них све­ћа и као што су ка­пи неодвојиве од заједничког им млаза кише.

Што је код човека уз­ви­ше­ни­ја ду­хов­на кул­ту­ра и што је ду­бље ње­гово уну­тарње ре­ли­ги­о­зно искуство, више цени тра­ди­ци­ју, цени је као ри­зни­цу и плаши се да из ње не изгуби ни је­дан је­ди­ни дра­ги ка­мен. Не­ки ка­жу: „Ако је храм сли­ка не­ба, онда, по­што се на­ша пред­ста­ва о ко­смо­су ме­ња, и об­лик хра­ма тре­ба да се ме­ња и да доживи ево­лу­ци­ју.“ Али, као пр­во, храм је сли­ка ду­хов­ног Не­ба и пре ће бити да се знања о њему кроз исто­ри­ју чо­ве­чан­ства губе, а не стичу. Као дру­го, храм ни­је ни мо­дел ни од­раз ва­си­о­не у огле­да­лу, већ сло­же­на сим­во­ли­ка.

Храм је жи­ва Би­бли­ја и он човеку да­је мо­гућ­ност да и сâм активно уче­ству­је у дога­ђа­ји­ма све­ште­не исто­ри­је. Човек у хра­мов­ном бо­го­слу­же­њу кроз све­ште­не сим­во­ле и об­ре­де при­су­ству­је ства­ра­њу све­та, мо­ли се у Ски­ни­ји, пра­ти Хри­ста кроз Ње­гов жи­вот на зе­мљи, на­ла­зи се на Тај­ној Ве­че­ри са апо­сто­ли­ма, при­че­шћу­је се из руке Хри­сто­ве, чу­је вест ми­ро­но­си­ца о Хри­сто­вом вас­кр­се­њу из мр­твих и види сли­ке Стра­шног су­да. Као што бе­ла бо­ја ни­је од­су­ство боје, већ спој свих бо­ја ду­ги­ног спек­тра, та­ко и храмовна ти­ши­на садржи у себи мо­ли­тве и свештено појање не­бе­ске и зе­маљ­ске Цр­кве. Храм је сли­ка из­гу­бље­ног Едема и ­вра­ће­ног Ра­ја.

Сим­во­ли­ка хра­ма учи чо­ве­ка да на ви­дљи­ви свет гле­да као на сим­во­ле, сен­ке и подо­би­ја ду­хов­ног све­та, да осе­ћа бес­ко­нач­но у ко­нач­ном и да ви­ди, као све­тло у ма­гли, од­раз веч­ног у пролазном.

Дје­ва Ма­ри­ја је у је­ру­са­лим­ском Хра­му да­ла за­вет дев­стве­но­сти. Мо­на­штво је посто­ја­ло у свим вре­ме­ни­ма и свим на­ро­ди­ма. Ме­ђу­тим, мо­на­штво оста­је по­ја­ва не­схва­тљи­ва за стра­сни и чул­ни свет, за­го­нет­на као ка­ме­на сфин­га ко­ја чу­ва тишину пу­сти­ње. За мно­ге мо­на­штво пред­ста­вља од­ри­ца­ње од све­га ни због че­га, бе­сми­сле­но са­мо­му­че­ње, гу­би­так оног најбољег што чо­ве­ку да­је жи­вот. Дру­ги се према њему од­но­се са тр­пе­љи­во­шћу, али не схва­та­ју­ ње­го­ву су­шти­ну и сма­тра­ју га са­мо формом погодном за ба­вље­ње на­уч­ном и до­бро­твор­ном де­лат­но­шћу. Што се ти­че пу­сти­ња­ка и от­шел­ни­ка, они мирјанима обич­но из­гле­да­ју као фа­на­ти­ци или чо­ве­ко­мр­сци типа Ти­мо­на Атин­ског. Од­го­во­ри­ти на пи­та­ње шта је мо­на­штво исто је та­ко те­шко као и об­ја­сни­ти шта је то љу­бав оно­ме који то осећање никад није доживео.

Још су ста­ри фи­ло­со­фи учи­ли да се Бог све­ту от­кри­ва као са­вр­ше­на си­ла и моћ, као нај­у­зви­ше­ни­ја му­дрост и до­бро и као не­из­ре­ци­ва лепота. Ве­ћи­на љу­ди Бо­га схва­та као све­мо­гу­ћу си­лу и за­то Му се најчешће обра­ћа у не­сре­ћи и ту­зи, ка­д се на­ро­чи­то јасно осе­ћа сопствена сла­бост, не­моћ и на­пу­ште­ност, ка­д не­ста­је сва­ка на­да на људ­ску по­моћ, као што ша­ре са обла­ка нестају при на­ле­ту ве­тра.

Дру­ги аспект јесте му­дрост и до­бро. То је ре­ли­ги­ја оних ко­ји тра­же сми­сао људ­ског постојања. То је ве­ра под­ви­жни­кâ ко­ји слу­же љу­ди­ма ра­ди веч­ног спа­се­ња.

По­сто­ји и тре­ћи, скри­ве­ни аспект – Бог као не­из­ре­ци­ва лепота. То је пре­ свега рели­ги­ја ми­сти­кâ. Тајна монаштва и лежи у тежњи ка божанској ле­по­ти, у опчињености божанском лепотом, у за­несености њоме и у мо­гућ­ности упо­до­бље­ња тој ле­по­ти.

Мо­на­штво је све­це­ла љу­бав пре­ма Бо­гу ко­ја не мо­же да се де­ли из­ме­ђу Бо­га и твари. Мо­на­штво је пат­ња због из­гу­бље­ног Ра­ја и жеђ за не­бе­ском лепотом. На вољ­ном пла­ну то је не­пре­ста­но тражење Бо­га, бор­ба са оним што сто­ји из­ме­ђу душе и Бо­га, не­пре­кидно сти­ца­ње божанске све­тло­сти, ус­хо­ђе­ње на ду­хов­ни Та­вор.

На ин­те­лек­ту­ал­ном пла­ну мо­на­штво је кон­цен­тра­ци­ја и усре­дсре­ђе­ност ума на главне, он­то­ло­шке исти­не ве­ре. Мо­на­штво је јединство ра­зу­ма, осећања и во­ље у непре­кидној мо­ли­тви и не­пре­ста­ној усмерености ка Бо­гу. Мо­на­штво је за мо­на­ха нај­у­зви­ше­ни­ја ра­дост не са­мо у бу­ду­ћем жи­во­ту већ и ов­де на зе­мљи. Ма­на­стир и пу­сти­ња су усло­ви за мо­на­штво, али да­ле­ко од то­га да су они сâмо мо­на­штво. Мона­штво је непрекидна усмереност душе ка Богу, не­пре­кид­на бор­ба са де­мо­ном у ду­би­ни човековог ср­ца и сје­ди­ње­ње ср­ца са Једи­ним.

Мо­на­штво је пе­сма над пе­сма­ма ко­ја од­је­ку­је у ср­цу. По­ро­бље­на овом пе­смом, душа за­тва­ра уши пред стра­сним ме­ло­ди­ја­ма јер су за њу оне без­лич­не и гру­бе. Монах ту­гу­је у све­ту, као роб у там­ни­ци, али не зато што пре­зи­ре свет и мр­зи љу­де, већ зато што је ви­дљи­ви свет у по­ре­ђе­њу са божанском ле­по­том са­мо не­ја­сна сен­ка у сумрак. Што се мо­нах више уда­љава од све­та и при­бли­жа­ва Бо­гу, тим ви­ше во­ли љу­де, но дру­га­чи­јом, радосном љу­ба­вљу. Њему је жао сваког бића и саосећа са сваким. Он воли свет, али не у ње­го­вој тру­ле­жно­сти и рас­па­дљи­во­сти, већ у премудрој иде­ји све­та и ње­го­вом бу­ду­ћем та­во­р­ском пре­о­бра­же­њу. Мо­нах воли чове­ка, али не због ње­го­вих вредности, та­ле­на­та или те­ле­сне ле­по­те, већ у ње­му воли лик и по­до­би­је Бо­жи­је.

Мо­на­штво је од­ба­ци­ва­ње свих и све­га ра­ди Бо­га и љу­бав пре­ма све­му ра­ди Бо­га. Про­тив­ни­ци и кри­ти­ча­ри мо­на­штва, ка­ко они из­ван Цр­кве та­ко и они у Цр­кви, гово­ре о то­ме да мо­на­штво оси­ро­ма­шу­је људ­ску лич­ност, чи­ни жи­вот тмур­ним и мо­но­то­ним. Да ли је то баш тако?

Хри­шћан­ско бо­го­сло­вље је уз­ви­ше­на фи­ло­со­фи­ја о веч­но­сти и ци­ље­ви­ма постојања, а Псал­тир је нај­дир­љи­ви­ја и нај­топлија по­е­зи­ја ко­ја се ика­д чула на људ­ском је­зи­ку. Мо­нах огра­ни­ча­ва оп­ште­ње са љу­ди­ма, али раз­го­ва­ра са Апсолутним Умом, са Бо­гом.

По­сто­ји једна источна прича о томе како је цар по­звао на свој двор ки­не­ске и визан­тиј­ске мај­сто­ре и за­по­ве­дио им да укра­се зи­до­ве тек из­гра­ђе­ног двор­ца. Кинези­ма и Ви­зан­тиј­ци­ма је дат исти про­стор на зи­до­ви­ма за осли­ка­ва­ње. На­кон за­вр­ше­ног по­сла, цар и на­род су тре­ба­ли да од­лу­че чи­ји је рад леп­ши и чи­ја је умет­ност уз­ви­ше­ни­ја и са­вр­ше­ни­ја. По­ред двор­ца су по­ди­гли гра­ђе­вин­ске ске­ле и пре­кри­ли их плат­ном та­ко да ни­ко ни­је мо­гао пре вре­ме­на да ви­ди ра­до­ве уметникâ. Ки­не­ски мај­сто­ри су пре­кри­ли зид сло­је­ви­ма рас­тво­ра ко­ји је из­гла­дио све не­рав­ни­не а за­тим су по­че­ли да сли­ка­ју пла­ни­не чи­ји су се вр­хо­ви ди­за­ли увис, бај­ко­ви­те шу­ме, ег­зо­тич­не пти­це, нео­бич­не би­љке и цвеће уплетено у раскошне буке­те. Ки­не­ски мај­сто­ри су би­ли уве­ре­ни у сво­ју по­бе­ду.

Ви­зан­тиј­ски мај­сто­ри ни­су од­мах при­сту­пи­ли по­слу. Прво су почели да про­у­ча­ва­ју од че­га је ку­ла са­грађена и ви­де­ли су да је сва од дра­гог ка­ме­ња, са­мо нео­бра­ђе­ног и не­из­бру­ше­ног. Пажљиво су га очистили а затим по­че­ли да бру­се ка­мен по ка­мен. Док су ки­не­ски мајстори осли­кава­ли зид, ви­зан­тиј­ски су ра­ди­ли над сва­ким каменом, до­те­ру­ју­ћи сва­ку иви­цу и кри­стал. Про­шло је не­ко­ли­ко го­ди­на и рок за радове је истекао. Кад су Ки­не­зи укло­ни­ли ске­ле, ма­са је одушевљено почела да виче уна­пред им честитајући по­бед­у. За­тим су Ви­зан­тиј­ци ски­ну­ли за­ве­су и ма­са се ска­ме­ни­ла у чу­ду. Дра­го ка­ме­ње је за­бли­ста­ло у див­ној хар­мо­ни­ји бо­ја. Чинило се као да зве­зде блистају из ду­би­не кри­ста­лâ та­јан­стве­ном, благом и тре­пе­ра­вом светло­шћу и да њи­хо­ве иви­це на тренутке блистају по­пут сун­че­вих зра­ка. Разнобојно ка­ме­ње се пре­ли­ва­ло и си­ја­ло нео­бич­ним бо­ја­ма, час плам­те­ћи као блесак му­ње у ноћи, час блистајући попут не­жних и про­зрач­них бо­ја зоре. Би­ло је увек но­во и не­по­но­вљи­во као не­бо ко­је се огле­да­ло у сва­ком ка­ме­ну. На­род је усклик­нуо: „По­бе­да Ви­зан­тиј­цима.­“

Рад Ки­не­за пред­ста­вља спо­ља­шња зна­ња, оно чи­ме се свет поноси, док де­ло Византи­ја­ца пред­ста­вља уну­тра­шњу мо­ли­тву, не­прекидно при­зи­ва­ње име­на Ису­са Хри­ста и по­ка­ја­ње.

Кажу да је жи­вот мо­на­ха не­по­тре­бан и бес­ко­ри­стан за дру­ге. Ако се жи­вот посматра ­с тач­ке гле­ди­шта при­ми­тив­ног ути­ли­та­ри­зма, ко­ји од­ри­че ду­хов­не вредности, он­да ре­ли­ги­ја уоп­ште ни­је по­треб­на. Али хри­шћан­ство све­до­чи да је мо­ли­тва не­ви­дљи­ва све­тлост ко­ја се су­прот­ста­вља згу­сну­тој та­ми и на­сту­па­ју­ћем ха­о­су. Мо­ли­тва је она осо­ви­на од дра­гог ка­ме­ња, она не­ви­дљи­ва си­ла ко­ја спречава коначни распад и уништење света. Мо­на­шки жи­вот ни­је бу­ди­стич­ка нир­ва­на, већ под­виг кроз највеће ду­хов­не на­по­ре. Ка­д не­ста­не ду­ха по­бо­жно­сти и Пра­во­сла­вља, ка­д се уга­си ду­хов­на мо­ли­тва а ма­на­сти­ри – остр­ва све­тло­сти – се по­гру­зе у та­му, та­да ће чо­ве­чан­ство са­мо се­би пот­пи­са­ти смрт­ну пре­су­ду.

Пра­зник Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, празник њеног увођења у храм, ве­ћи је од пра­зника ње­ног ро­ђе­ња. У сен­ци ста­ро­за­вет­ног Хра­ма из­ра­стао је цве­т Но­вог Завета – Дје­ва Ма­ри­ја.

Архиепископ Јован (Шаховској) - СЕДАМ СЛОВА О ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ (1)

СЛОВО ПРВО

Видим ту земљу Гадаринску, на коју се био искрцао Господ са ученицима Својим послије буре на Галилејском језеру... Земља - мало насељена. Планине, камен, пијесак. Са стране Тиверијаде и Магдале она личи на лагани дим - тајанствена је то и сурова земља, чак и под плаветним небом, у јасно, сунчано јутро.

Господ је изашао на обалу. Срео Га је Гадарињанин - човјек, опсједнут злим духовима, познат мјесном становништву, који је живио у гробовима - малим пећинама у стијенама. Изнутра мучно растрзаван, он је дошао близу обале, јер је, вјероватно, ка језеру био привучен неочекивано наступившом тишином.

Само што се свијетла појава Господова дотакла његовог погледа, он је заурлао. Безвољно оруђе неке унутрашње силе која је живјела у њему, он није могао да живи са људима. Нити су га људи могли принудити да живи по људским законима. Непрестано се мучио од самоубилачког духа, потпуно беспомоћан, никако се није могао од њега избавити. Такве, душевне муке, које се свуда уочавају у свијету, ужасније су од било каквих физичких патњи.

Опазивши лик Господов, човјек, опсједнут злим дусима, урла, али не бјежи. Не бјежи - зато што га свијетла сила привлачи ка себи. Урла - зато што га зла сила мучи и нагони у бијег, али већ више нема снаге да се да у бијег. Она је већ свезана, једним јединим видљивим присуством Господа Исуса. И - опсједнути човјек урла: "што је Теби до мене, Исусе, Сине Бога Свевишњега? Молим Те, не мучи ме"... Демон се крије и виче, у име опсједнутог човјека - као да то сам човјек не жели да види Исуса; бијес хоће да испадне као да Исус мучи човјека. Бијес покушава себе да спаси, и дефинитивно да погуби напаћену човјечију душу, отргнувши је од за њу јединственог спасења...

Човјек који није духовно дубок, који је духовно не-опитан или који не вјерује - чује на гадаринској обали глас само једног човјека; мада би и таквом човјеку морало да изгледа чудно - како човјек који је опсједнут демонима и који свијести своје не посједује, који никада није видио Господа и којем нико о Њему никада и ништа није причао, моментално, на први поглед, познаје силу Свевишњег Бога у Човјеку? То још увијек нико од људи не зна, али бјесови већ знају. Њиховом тамном - али духовном - свијету је већ јасно да Господ није само човјек. Али то није благодатна просвијетљеност истином; то је само емпиријско доживљавање огња Божанског, огња који пржи тамне природе. Невидљиви зли дух урла језиком несрећног човјека, предосјећа свој скори пораз и већ осјећа, од близине Исусове, огњену патњу.

Да, тако и морају да урлају зли духови у присуству Сунца Правде, Господа Исуса Христа, Сунца Које их пржи... Но исто тако морају да урлају и људи који изгањају Господа из својих домова, из својих држава, из свога срца...

Само присуство Господа већ мучи нераскајане. Тама бива убијена свјетлошћу... Лопов не воли Сунце. У томе је сва дубина психологије сваког невјерја, сваке антирелигиозности. Највиша, Божанска свјетлост - везује, полаже границе својевољи, пржи нечистоту, огњем који је не уништава али вјечно траје... И, ако је срце пуно нечистоте, гордости и безакоња, ако је воља устремљена ка тами - душа се боји да се дотакне Јеванђеоске Истине, она се крије од Христа. А ако јој се изненада и деси да се сретне са Христом, она, мучена Свјетлошћу која реже њене болесне очи, запаљена у својој грешности, урла: "Шта је Теби до мене, Исусе?"... "Не мучи ме!"... "Ја нисам монах!"... "Ја живим у свијету и морам се потчињавати његовим захтјевима"... "Ја носим плот и морам се потчињавати њеним законима"... "Иди од мене са Твојим заповиједима пуним истине и правде, савршене чистоте, истинске љубави. Иди од мене, Исусе... не мучи ме Свјетлошћу Својом!"

Зар тако не урла свијет? Да, тако ми, људи, урламо. Или тај крик изражавамо у безгласном осјећању.

Зло је једно те исто, и у демонима, и у људима. У бјесовима је оно понекад отворено, директно, уз сво демонско лукавство. Али закон духа је апсолутан: Божанствена јеванђеоска свјетлост не освјетљује свима животни пут; не свих она утјешитељно огријева у хладном свијету. Блажен за праведне и смирене душе, Огањ Љубави Божије је мучитељни пламен - за нераскајане.

Допуштајући постојање у свијету људи опсједнутих злим духовима, и јавним чинећи тајно дејство тамних сила, Господ нас упозорава и учи.

Учи нас да упознамо свог противника. И учи нас да упознамо свог Спаситеља. Ми често свог Спаситеља не знамо само зато, што не знамо свог непријатеља. Ми не вјерујемо да у свијету постоји смртно, страшно зло, од којег је спасити се могуће само уз помоћ Јединог Спаситеља; зло, од којег сви морамо да се спашавамо.

Јеванђеље је дато не само ради небеског утјешења! Оно нам је дато и да се препаднемо од наше човјечије грешности. Утонули у љеност и инертност, ми, људи, морамо се препасти, ранити се злом. Само ако осјетимо реални бол од зла и његово непријатно дјеловање на нама, ми ћемо бити способни да се срцем устремимо према добру, да се протегнемо према њему, као према сидру нашег спасења. И - да познамо Спаситеља као Источника и Сунца Добра.

Црква на земљи, такође, није дата људима само ради утјешења њихове страдалне душе прекрасним хармонијама и звуцима који воде ка небу. Храмови стоје на земљи и ради тога, да би човјек имао мјесто гдје би он, дубље него игдје, могао да задрхти пред вјечношћу, да затрепери над својом душом. Да задрхти пред Богом, када увиди, макар само на једно магновење, ту страшну вјечност, којој је сваки човјек на земљи тако непостижно близак.

Ми живимо и долазимо у свој храм да бисмо се, увидјевши Свјетлост Христову, протегнули ка њој свом својом душом и завапили Господу - не демонским ријечима: "Шта је Теби до мене, Исусе?", него - људским ријечима: "Ти си ради мене дошао, Исусе!". Не демонским ријечима: "Преклињем Те, не мучи ме", него благословеним ријечима: "Господе, очисти ме; колико год да буде бољело, како год се моја сластољубива и грехољубива душа буде мучила - очисти ме, спржи ме Својим спаситељним и очиститељним огњем!"