ТРАВЧИЦЕ КОЈЕ СУ СЕ ПРОБИЛЕ КРОЗ АСФАЛТ

архимандрит Рафаил (Карелин)

Травчице које су се пробиле кроз асфалт

Око ограде наше куће, која је излазила на једну тиху споредну уличицу, расли су густа трава и жбуње. Управо то је једна од оних слика из детиwства која ми се дубоко урезала у памћење. Та уличица данас подсећа на корито неке реке која је пресушила. Земqа је прекривена слојем асфалта тако да изгледа као да је зазидана у некакву огромну гробницу. Кроз тај страшни панцир не могу да се пробију ни киша, нити сунчеви зраци. Ту више поглед нема на чему да се заустави и човек може само да равнодушно пређе погледом преко површине асфалта. Али једном сам сасвим случајно видео траву која се пробила кроз пукотине на асфалту. Било је то свега неколико кржљавих и пожутелих струкова траве, али мени се чинило да они говоре о томе да живот ту ипак није у потпуности уништен. Те травчице које тежина асфалта није успела да угуши, које нису сахрањене под њим као под надгробном плочом чиниле су ми се правим херојима, херојима који су изазвали на борбу монструма званог "прогрес". Кад год наиђем на qуде који су у овом развратном свету препуном лажи успели да сачувају чисту душу и веру, сетим се тих изданака који су успели да пробију тај чврсти оклоп од асфалта.

Савремени начин живота у потпуности подсећа на план светских размера који говори о томе како успавати и уништити човеков дух, то унутарње око које је окренуто ка вечности, и како човека приковати за земqу, онако као што је робијаш прикован за галију.

Како протиче човеков живот? Ум је током живота стално заузет решавањем животних питања. Он би се пре могао упоредити с пешаком који је стално у у шкрипцу с временом него ли с мравом који стално ради. Човек просто нема на чега да се ослони. Чини се као да му тло стално измиче под ногама. Ако бисмо хтели једном речју да изразимо човеково душевно стање, онда би то свакако била реч брига, односно стална узнемиреност која нагриза силу душе, као што киселина разједа метал.

Преживqавање је прилагођавање, а прилагођавање је усличавање и зато је на хришћанину да изабере или да се прилагоди лажима и окрутности овог света, то јест да глуми да је човек уместо да то заиста буде, или пак да се упусти у борбу са светом, да се дигне против тог железног ваљка који све пред собом руши.

Још су древни мислиоци рекли да је наука о смрти истинска философија.

Хришћанство је начин живота који се стиче кроз самоодрицање, то јест кроз оно што овај свет назива смрћу. Хришћанство је религија срца. Христос је рекао да ће они који имају чисто срце видети Бога. Овај свет као заводник и као напасник тежи да исквари душу сваког човека, час користећи подмићивање у виду ужитак, час је присиљавајући на то психичким терором.

У Откровењу постоји једна слика где жена виче од болова мучећи се да роди (види, Отк. 12, 1-2). По тумачењу светих Отаца то је слика Цркве која у мукама рађа човекову душу за живот вечни. Али та слика се може упоредити и с душом хришћанина која чува дух као своје беспомоћно дете. Она треба да учини подвиг, који се граничи с мучеништвом, да би дух сачувала од греха и саблазни који могу да га убију.

Многи од нас су искуствено доживели то гашење духа. Човек се моли и у његовом срцу полако почиње да влада мир и он осећа духовну радост, али чим се умом задржи на нечистој помисли, све пропада. У његовој души као да се угаси светлост и она бива испуњена мраком, празнином и хладноћом.

Човеков дух је нежан као цвет. Чим га страст грубо дотакне, он се повлачи у себе, слично као што цвет скупи своје латице, и тек након покајања дух поново оживи. Овај свет је постао сличан бујици прљавштине која ће, чини се, сваког тренутка да запљусне и потопи цело човечанство. Та прљавштина покушава да продре у сваки дом. Ма где човек да баци поглед, било да погледа уличну рекламу, укључи телевизор или отвори новине, наићи ће на исту прљавштину која заиста заудара тако као да демон говори човеку: ја сам овде и од мене се нигде не можеш сакрити. Човекова душа се обично адаптира на постојећу атмосферу па човек престаје да осећа одвратност према тој прљавштини и прихвата је као нешто уобичајено и природно. То дух буквално убија. Човек стоји у цркви, али његов дух је парализован. Он не осећа духовну радост јер су је замениле душевне емоције па религија за њега постаје нешто спољашње. Кад човек не чува душевну чистоту, кад се не каје дубоко и искрено, он тада као да у храму стоји затворених очију и не види онај духовни храм и оно што се у њему дешава.

Религија је пре свега ствар воqе, посебно у данашње време. Зато хришћанин не сме да чини оно што његов противник прижељкује, а тај противник је демон који хоће да му ум одвуче од непрекидне унутарње молитве и да га лиши унутарњег живота и богоопштења. А Бог се са човеком сусреће у срцу човековом! У страсном стању може се живети спољашњим животом хришћанина, чинити добра дела, дела милосрђа, помагати сиромашнима, проповедати, чак и цркве градити, али без одлучне борбе са страстима, без човекове спремности да пре умре него да дозволи да га овај свет, тај напасник, оскрнави, немогуће је досегнути оно најважније. То најважније свакако је мистика хришћанства као задобијање благодати и унутарње виђење Бога.

Тешко се спасити у наше време, тешко је чути тихи глас духа у вреви и буци овог света, али хришански начин живота ипак је могућ. Уколико своје срце сачувамо од непријатеqа који јуришају на њега преко спољашњих чула, пре свега преко чула вида и чула слуха, видећемо тајну храма, у којем је присутан духовни свет, и небеску лепоту Православља, о чему сведоче и оне слабашне травчице које су се пробиле кроз асфалт.