Да ли верујем
Постоје тренуци кад човек самог себе пита да ли заиста верује. Ја почињем да сумњам да сам верник чим свој духовни живот почнем да посматрам као неукротиву струју помисли које ми се стално врте у глави попут речних бујица или осињег гнезда у које је неко дирнуо, кад у свом срцу фиксирам осећај сталне узнемирености због могућих невоља и губитака који стоје испред врата попут некаквих незваних гостију, кад осећам сталну жељу за стицањем и страх од губитака или кад почнем да размишљам о својој слабој вољи која ме подсећа на парализованог човека који труне на постељи. Тад се питам да ли сам заиста хришћанин или деиста који дозвољава постојање Бога само као трансцедентног Разума Који је створио свет, а затим га препустио самом себи? Ја знам да је то тајни глас злог духа, али без обзира на то моја душа га слуша као Ева змију. Не сме постојати сумња у то да Бог постоји. Мојој души Бог стално пружа сведочанства о Свом постојању, сведочанства дубља и снажнија од оних којима свет доказује чињеницу свога постојања, а ми те чињенице прихватамо нашим чулима. Али зашто онда та сведочанства, која доживљавамо као несумњива, не остављају трага у нашем срцу и зашто нам од њих остају само нејасна и неодређена сећања?
Бог човеку током његовог живота по неколико пута пружи доказ Свог присуства. Кад нам више ниједан човек не може помоћи и кад нам се учини да нема излаза, Бог неочекивано мења сваку ситуацију, као да на неки начин отвара врата тамнице. Он безгласно говори души: “Ја сам поред тебе. Не бој се, само веруј!” Али човек након извесног времена безобзирно заборавља на то, и не само да заборавља, него му још тајни глас шапће: “То је само подударност! Виши Промисао не постоји. Живот је ланац сачињен од случајности, непрекидно мешање шпила карата.” Човек добија доказе о помоћи Божијој и зачуђујуће лако их губи. Као да му демон украде сећање тако као кад птице покљуцају зрна из класа пшенице. Светитељи су нас упозоравали на страшни грех заборава. Међу главне узроке погибли душе убројали су и заборав који, попут некаквог црног вела, обавије човеков ум тако да више не види светлост. Светитељи нам заповедају да волимо Господа због свих Његових доброчинстава, а ми најчешће поступамо као они губавци које је Христос исцелио и који су наставили својим путем и не осврнувши се на Њега.
То што је човек у свом животи кроз много шта прошао и што је све то заборавио представља чудан парадокс. Уосталом, сумње о којима говорим веома ретко се појављује на нивоу свести. Оне се најчешће гнезде у дубини душе, тамо где страсти заглуше глас духа и где видим потајну љубав према греху, тежњу према гнусним страстима и љубав душе, тог зрака небеске светлости, према праху и гноју. Човек кроз страсти губи мистичко искуство богоопштења и престаје да у својој души осећа Бога. Страст је љубав према демону који у човековој души направи идола.
Човек може себе да сматра верником, односно да верује у своју веру, а да притом дубоко у срцу не буде верујући човек. Човекова суштина долази до изражаја обично у екстремним ситуацијама, као што су например неке психолошке ситуације у којима човек ступи у пограничну зону између живота и смрти. Тада већина нас заштиту и спасење тражи у ономе што је спољашње, а Бога се сетимо тек кад се уверимо да смо потпуно немоћни. Ту Бог није за душу Творац и Промислитељ света, него нека врста последње шансе. Заиста је нека врста психолошке загонетке то што човек воли демона који га, као некакв лопов, стално обмањује и поткрада. Кад је неко неправедан према нама, сматрамо га својим непријатељем, а демона као свог убицу сматрамо пријатељем! Тај феномен донекле објашњава учење о првородном греху који је нанео захватио не само цело човечанство него и сваку душу понаособ. Страсти су змије које се гнезде у човековом срцу и оне одлучно захтевају храну за себе. Лоповима је неопходна ноћна тама, а исто тако и душа која је послушна страстима просто искључи светлост духа како не би видела своју безобзирност и свој пад и како би мирно могла да урони у своју таму.
Благодат и грех просто не могу да се саживе. Руже не расту у свињцу. Кад воља и ум закључе савез са страстима, губи се осећај присуства Божијег. Сама душа се одрекне свог јединства с духом и поистовећује се са својим стастима и спољашњим светом у којем проналази храну за те страсти. Првородни грех је погодио цео свет као поље земног постојања човечанства, као систем узајамних односа, као атмосферу и средину у којој дише и расте душа која је болесна од самог рођења. Свет се све више претвара у скуп страсти и његово постојање се просто претворило у агонију која већ дуго траје. Болести и безумље, и оне индивидуалне и колективне, стварају некакве извитоперене психолошке моделе и системе. Човек се прилагођава овом свету и на тај начин се укључује у њега и постаје део њега. Унутарње безумље човековог ума ту се сједињује са колективним безумљем света, са, ако се то тако може рећи, организованим безумљем и озакоњеним хаосом. Човек заборавља искуство богоопштења, али исто тако заборавља и на искуство општења са светом. Он олако заборавља да Бог постоји, али исто тако олако заборавља да је овај свет мађионичар и варалица па поново жели с њим да склопи савез као са својим пријатељем. Овај свет не може никоме пружити срећу, ни онима који верују, ни онима који не верују. Разлика је само у томе што човек који верује осећа дубље тугу кад га овај свет ухвати у мрежу страсти. Код неверујућих се то пројављује кроз притајену злобу, незадовољство и досаду, али он се труди да све то пригуши вином, утисцима из спољашњег света и телесним и душевним насладама, што је исто као да хоће да утиша бол од ране тако што ју стално озлеђује.
Човекова душа је стално узнемирена и напета. Раздор између жеље и њене реализације, или између представе и окрутне реалности приморава душу да стално доживљава разочарења. Једни желе, али не могу да остваре своје жеље па се осећају попут рибе на сувом, а други успевају да постигну оно што су хтели, али се испостави да то није онако како су то замишљали и зато траже нешто ново, али поново не добијају жељено па зато и не могу да буду срећни.
Оно што је материјално само је услов за постојање духовног. Али ако се то из услова претвори у циљ, онда то постаје замка за душу. У том случају материја се претвара у илузионисту који на циркуској сцени показује дворце из бајке. Душа воли тај свет. Она је у њега заљубљена онако као што се човек неочекивано може заљубити у крадљивицу и блудницу. Она стално вара тај свет и краде од њега све што он има, а он је, без обзира на све то, воли као предмет своје болесне страсти.
Човекова воља је греховна. Унутарњу грех солидаран је са оним спољашњим. Божија воља је светла и благородна и зато јој се и супротстављају и цео свет и човекова душа. Божија воља је блага, али човек који је поражен грехом, као некаквом губом, не жели о њој ни да размишља. Зато он и лаже и Богу и себи кад у молитви говори: “нека буде воља Твоја”. У тим тренуцима његова потајна молитва гласи: “Нека буде воља моја”. И пад и спасење почињу од воље. Ту постоје два пута.
Први, лакши и безопаснији пут јесте одсецање своје воље, предавање себе на послушност и апсолутно потчињавање духовнику онако као кад би човек сâм продао своју вољу, као кеког напраситог и непослушног роба, новом господару који је у стању да је смири и много чему добром научи.
Други пут је много тежи. Човек је дужан да стално има на уму да је смрт неизбежна, да је овај свет распадљив, да ништа на овом свету није постојано, да нас овај свет стално обмањује и да смо сами себи највећи непријатељи. Важно је да се научимо да не прижељкујемо ништа што је површно и овосветско, него да само прижељкујемо вољу Божију. Ту се не ради о будистичкој равнодушности према овом свету као оличењу добра и зла, постојања и непостојања, него о вери у то да је једино истинско благо у овом животу следовање вољи Божијој и осећај страхопоштовања пред Његовим Промислом.
Уколико идемо првим путем, ми другоме предајемо своју вољу, а уколико кренемо другим путем, морамо да поништимо своју вољу. Но исправније би било рећи да и уједном и у другом случају треба да поништимо своју вољу. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа и сама воља се тансформише у оно што су свети Оци називали трезвеношћу и бденијем, односно чувањем срца и концетрацијом душе током молитве. Душа треба да дође до закључка да богатство или сиромаштво, здравље или болест, победа или пораз, дуговечност или прерана смрт, испуњавање или неиспуњавање планова и жеља не представља ни добро ни зло, него да су то само одређене околности и ситуације и да је једино и истинско добро само Бог, а да је једино зло оно што стоји између душе и Бога као некаква препрека.
Душа просто не жели у то да верује и не верује. Она се буни и виче и ту је воља дужна да присили душу да поверује, онако као што пијанца присиљавају да престане да пије. Ту се не ради о интелектуалном насиљу над душом, него о насиљу над болешћу. То је борба за душу за коју једини живот представља Сâм Бог. Ако погледамо најважнију заповест о вољи Божијој, видећемо да она гласи: јер је ово воља Божија: светост ваша (уп. 1. Сол. 4, 3), а светост је присуство благодати у души. Ако човек научи да се ослања на Промисао Божији, да верује у њега и да га воли, са захвалношћу ће прихватати оно што му Бог шаље. Оно што људи овога света буду сматрали невољом и несрећом, он ће сматрати пехаром који му Сâм Бог даје и научиће да више цени земаљске невоље, ту со која убија црве у његовој души, него ли земаљске радости у којима се ти црви размножавају и расту и заражавају душу некаквом болесном занесеношћу овим светом. Да би човек на прави начин био срећан, његов живот треба да буде садржан у речима “Слава Богу за све”. Он мора да се одрекне овога света да би добио вечни свет и да се одрекне себе да би добио самога себе.
Нема коментара:
Постави коментар