Пронаћи Бога и себе самога
Спасити се значи у ствари пронаћи Бога и себе самога. Сваки човек је непоновљив и управо у томе се крију и премудрост и лепота Творца. Неки људи мисле да је спасење одрећи се себе као личности и утопити се у некаквој заједничкој, апстрактној идеји. Чини ми се да је то велика заблуда.
Човек не треба да се ослободи себе, него од онога у себи што је туђе и да притом сачува своју личност и индивидуалност као дар Божији. Да је циљ стварања било некакво уопштавање и унификација, Господ би нас створио у виду истих геометријских фигура. Сваки човек има непоновљиву телесну структуру, а то је знак да има душу која је заиста јединствена у целом космосу. Управо нам је кроз то донекле откривена лепота Божија која се осликава управо у разноликости створених бића.
Човек треба себе да пронађе међу свим оним што му је туђе, а што је продрло у њега и што га је са свих страна опколило. То туђе у човеку јесу грех, страсти и овај свет. Али на духовном путу често се прави једна те иста грешка. Наиме, да би се човек ослободио нечега што му је туђе и што се некако код њега нагомилало, он уништава не само грех, него и себе самога, уништава непоновљивост своје личности, тојест лице своје душе, дар који му је Сâм Бог дао. То је исто као кад би рестауратор грундирао слику, уместо да је очисти од прљавштине и чађи, и преко тога урадио потпуно другу слику, притом још и невешто.
Чини ми се да су две највеће опасности на духовном путу кад човек себе присиљава, кад врши насиље над самим собом, и кад некога опонаша. Он на тај начин буквално обогаљује свој живот и помало подсећа на петла који кукуриче туђим гласом. Човек може да опонаша неке примере из књига, неке људе, апстрактне и идеалне ликове које је створио у својој машти заборављајући притом да је то живот неког другог човека, одраз друге личности и друге индивидуалности и да су апстрактни ликови увек повезани с бујном маштом и да немају никакве конкретне везе с нама. То опонашање тесно је повезано с нашом уобразиљом и зато оно за нашу душу постаје прокрустова постеља уколико се оријентише на оно што је спољашње, а не на дух. Ми ћемо увек остати оно што заиста јесмо и друга личност никад нећемо постати. Но, своје “ја” можемо искварити и обогаљити, тојест можемо изгубити свој пут. Ми морамо пронаћи оно што је наше, односно оно што смо ми и зато човек може да узме у обзир искуство других људи, али се не сме с њима поистовети. Човек мора да пође од себе самога и да притом направи разлику између оног што је наше и оног што је туђе, између оног што је својствено нашој души и онога што јој је несвојствено. Он треба да реши један веома битан задатак – да у линијама које се укрштају пронађе свој пут. Веома је битно да човек у служењу Богу, у духовном животу не изгуби своју личност, али не оно што овај свет сматра да је личност, а он сматра да су то наша гордост и наша сујета. Човекову личност чини његова унутарња непоновљивост, као што су например непоновљиви отисак прста и боја човековог гласа. Уколико се то не пронађе у духовном животу, човек ће фалширати, опонашати неке ликове из прочитаних књига, људе из свог окружења или пак своју сопоствену машту. Овде је исто тако веома битно да човек не поистовећује себе са својим страстима и склоностима, са својом гордошћу, својим неприродним стањем, исто као што болесник не поистовећује себе са својом болешћу.
Човек може себе пронаћи само уколико се бори са грехом. Он на тај начин као да себе ископа и извуче из земље својих страсти. Како да разликујемо глас греха и страсти од гласа наше душе? На глас греха срце се одазива са осећањем узнемирености и оно или се притаји и ћути, или, сликовито речено, јечи. Грех стеже човеково срце и чини га некако маленим, уским и суморним. На човека тада као да пада некаква сенка будуће казне. Глас страсти прати осећај уживања, а ум притом као да затвори очи и погрузи се у таму док се човекова пажња слива са осећањем уживања и испија га као некакву чашу пуну опојног и слатког напитка. То уживање делује успављујуће, као погружавање у подсвест, у процес који нема свог циља, тојест кад циљ постаје сâм процес или магловита радост нерава и крви, радост слична некаквом чудном задовољству које човек осећа док на свом телу чешка лишај или рану. Најбољи знак да се ради о страсти је то што се човеков ум просто гаси, било да је реч о гневу или о пожуди, затим сувишна и души потпуно страна везаност за некога или за нешто и наша мисао о томе да просто не можемо живети без тог некога, односно без “другога”. Осим тога, предмет страсти подсвесно за нас добија значај самога Бога.
Кад човека прати свој пут, то му доноси осећај мира и спокојства, а уз дејсто благодати, захваљујући чему нестају све противречности, осећа не само велико спокојство него и унутарњу слободу и његово срце као да се шири па духу у том срцу уопше није тесно. Осим тога, човек осећа и радост на свом путу, док туђи пут ретко кад пружа човеку радост. Духовна радост може се јавити и при дубоком покајању. Ту се не ради о емотивној овоземној радости, него о миру који човек осећа у свом срцу и који зрачи некаквом топлом светлошћу. Кад благодат у души каже: “Ово је моје”, онда ту нема никакве недоумице, а када то исто уместо духа каже страст, у срцу се појављују сумња и збуњеност што наше срце чини неодлучним и узнемиреним. Али страст својом агерсивном енергијом гуши ту узнемиреност, удаљава из срца свесност, као што пса истерамо из туђег дворишта, и приморава разум да сâм себе лаже.
Дакле, чини се да је прво зло спољашње опонашање у којем је увек присутна глума. Такав подвиг биће за душу спољашњи и површан чак и у случају да та глума буде пропраћена огромним напором који иде све до степена подвига. Друго зло је насиље: насиље овога света, односно, по речима аскетâ, страсти које у нама букте и насиље наших ближњих који желе да будемо њима слични. Родитељи дају живот својој деци и веома често подсвесно желе да живе у својој деци. Зато су често насилни према личности свог детета и притом нису свесни да оно није њихова копија, него потпуно друго биће. Против таквог насиља могуће се борити само храброшћу и смирењем, мада су храброст и смирење једно те исто уколико се правилно схвате. Смирење се без храбрости претвара у кукавичлук и у капитулацију пред спољашњом силом, а храброст без смирења у дрскост и у жељу да на ударац одговоримо ударцем.
Постоји још један вид насиља и он долази од неискусних духовних руководитеља. У духовном руковођењу веома је битно да човек има способност да осети туђу душу. Не може неко просто бити именован за духовног руководитеља, нити број прочитаних књига чини човека духовним наставником. Да би се видела душа сваког човека, да би се она осетила и да би неко могао човеку да помогне да пронађе себе самога и свој пут, неопходни су способности, интуиција и благодат Духа Светога. Духовник који шаблонски ради, као неки психолог, засигурно ће да обогаљи своју духовну децу. Морамо знати да је човекова душа дубља од било ког система или теорије. Духовни отац треба да има способност да види лице душе, да на неки начин уђе у нечију личност, да је изнутра види и да је прихвати. Он може у потпуно истој ситуацији да укаже својој духовној деци на потпуно супротна решења и да на исто питање дâ различите одговоре. Неискусан духовник стално ће се присећати шта је прочитао код једног, а шта код другог светог Оца, што је исто као да са полице наслепо узима лек и даје га човеку и да притом не зна од чега човек болује. Духовник се не може постати по наруџбини, као што се не може постати песник само зато што смо много стихова прочитали. Старчество је дар Божији! То је она древна харизма која је присутна и у данашњем црквеном животу, мада ослабљена и скривена.
Неискусан духовник може да буде сличан лекару који исписује рецепте на основу разних приручника, а да притом није видео болесника нити зна од чега он болује. Неки људи сматрају да чином рукоположења за свештеника добијају и гаранцију да ће сви њихови савети и одлуке бити исправни. Зато такви људи своје савете пастви вреднују као црквене Свете Тајне. Они обично уопште не читају никакве духовне књиге јер мисле да су њихове мисли освећене самим рукоположењем. У своји беседама они подсећају на пијанца који је сигуран да ће се неки стуб срушити само уколико га они прстом такну. Стуб се, наравно, неће срушити, али зато он може да обогаљи човека који му се притом нашао на путу. Постоје и “духовни руководитељи” који подилазе страстима и жељама своје духовне деце због своје сујете или зато да би их везали за себе. Човек воли онога ко оправдава његове страсти. Постоје и “старци” који скупљају духовну децу само зато да би их послали да раде у њиховој њиви.
Уколико духовник интуитивно не осећа душу своје духовне деце, он најчешће запада у две крајности: или почне да показује претерану опрезност и притом дозвољава да се болест и даље мирно развија, или одмах почне да примењује терапију шока и ампутације, а да претходно није искористио сва друга средства, што је својствено неискусним, али одлучним лекарима.
Господ је сваком човеку дао неки таленат. Талант је иначе мера за злато. Бог је, као родитељ, сваком човеку дао у наследство посебне способности и одређени призив. Неопходно је само да пронађемо то што нам је Бог дао, и да притом не погрешимо па оно што је својствено нашој души заменимо нечим што јој је страно и што ће за човека бити површно и мртво. Човек не треба да покушава да постане неко други. Јеванђеље је личност Самога Христа Спаситеља и зато је истовремено и божанско и дубоко човечанско. Зато сваки човек може у њему пронаћи себе. Јеванђељске заповести дају унутарњем животу ширину и слободу. Христос је упозоравао Своје ученике да пазе да заповести не замене спољашњим прописима и формама јер на тај начин личност и индивидуалност не би била оријентисана на идеал Јеванђеља, него би била притиснута формалним законима. У томе и јесте принципијелна разлика између хришћанства, која препорађа личност у Богу, и талмудизма који човека за цео живот окива некаквим железним правилима и законима, дозволама и забранама, а све с циљем да се исклеше некакав општи тип Јевреја. Јеванђеље је у свом универзализму усмерено на личност, а талмуд на етнос као самостални субјект и највећу вредност. У исламском фатализму личност је условљена и предодређена и ту влада закон неминовности. У хиндуизму и будизму личност уопште не постоји, него је само пролазна форма постојања.
Појмови личности и слободе нераскидиво су повезани. Христос нам је открио бескрајне унутарње просторе слободе као некакве хоризонте који се смењују при нашем усхођењу. То је могућност да човек живи у складу са образом и подобијем Божијим који су човеку даровани, могућност да се уз помоћ благодати Божије ослободимо робовања греху, да се вратимо себи, а од себе ка Богу и да поново од духовне интелектуалне амебе постанемо богоподобна личност.
Нема коментара:
Постави коментар