Странице

26 фебруар 2013

Архимандрит Рафаил (Карелин) - Неочекивана Радост


Неочекивана радост


Мати Ангелина, игуманија манастира Свете Олге, једном приликом ми је причала: “После револуције настала су тешка времена па смо доживљавали и глад и хладноћу. Понекад нисмо имали чак ни хлеба. Али Господ нас није остављао ни у тим искушењима, а у најтежим годинама неретко нам је помагао преко људи од којих то никад не бисмо могли очекивати. Веома јасно смо осећали да је наша обитељ под покровом Пресвете Богородице. Постоји њена икона “Неочекивана Радост” и кад год нам се чинило да нема излаза из неке невоље и да нема ко да нам помогне, Пресвета Богородица би нам неочекивано помагала. Зато нама и јесте било тако јасно и нашем срцу тако блиско то име Царице Небеске – Неочекивана Радост!

Молиле смо се и светом Николају Чудотворцу и једна од монахиња му је сваки дан читала акатист, било у храму било у келији. Имале смо добротворе у Тбилисију. Понекад су за нас прикупљали намирнице или новац и остављали нам то у тбилиској цркви светог Александра Невског, тамо где се продају свеће. Једном смо остали без корице хлеба. Зато смо попиле чај с некаквим мрвицама од суварак и одлучиле да одемо до Тбилисија и донесемо у манстир оно што ће нам дати наши добротвори. Стигле смо у цркву, али тог дана нисмо виделе никог од наших познаника. Седеле смо тамо све до вечерњег. Кад је вечерња служба почела, монахиња Валентина и ја почеле смо усрдно да молимо Светог Николаја да нас нахрани. Иначе, у цркви светог Алексанра Невског, на стубу с леве стране, близу улаза, налази се икона Светог Николаја коју су многи сматрали чудотворном. Током целе службе стајале смо пред том иконом, молиле се и плакале као сиротице које су остале без крова над главом. Служба се завршила, али нисмо хтеле да одемо из цркве. Осећале смо да ће нам Свети Николај помоћи. Но нигде никог није било. Кад је дошло време да се црква закључа, тако уплакане изашле смо ван.


Обе смо помислиле да вероватно Свети Николај није услишио наше молитве због греха нашега. Није нам преостало ништа друго него да кренемо на станицу и сачекамо воз који иде у правцу Мцхете. У то време монахиње нису смеле да изађу на улицу у монашкој одежди и зато смо биле обучене као мирјанке. Намерно смо повезале мараме у боји како нико не би открио да смо монахиње. Воз је каснио. Кад смо стигле у Мцхету, већ је била ноћ. До манастира смо морале да идемо кроз шуму. Чуле смо да се у околини Мцхете крију разбојници, али нисмо имале другог излаза. С молитвом у срцу и стиснуте једна уз другу ишле смо кроз мрачну шуму. Одједном се пред нама појавило неколико људи. На себи су имали огртаче од чоје и типично кавкаске шубаре. Било нам је јасно да смо пале у руке разбојникâ чим смо чуле како вичу: “Стој! Да се нисте помериле с места!” Један од њих је наредио: “Дај паре!” Одговориле смо да смо сиромашне и да ништа немамо. Онда је тај човек рекао: “Сад ћемо вас претрести и то проверити.” Почела сам да дрхтим од страха. Није било никакве користи да вриштим, а и грло ми се тако осушило да сам потпуно изгубила глас. Но, ипак сам успела да кажем: “Ми смо монахиње, пустите нас, Господа ради.” Али тај исти човек је подвикнуо: “Лажеш, монахиње ноћу никуд не иду. Ако си монахиња, зашто онда ниси у манастиру?” Почела сам на сав глас да плачем и да му причам како у манастиру влада глад и да смо изашле из манастира само зато да бисмо старим монахињама донеле хлеба. Саслушао ме је, а онда поновио: “Лажеш!” Било је очито да је то био атаман. Наредио је својим људима: “Добро их чувајте док се не вратим.”
Ништа добро нисмо могле очекивати. Биле смо сигурне да нас чекају силовање, а можда и смрт. Време је пролазило, а онај човек се није враћао. Дуго смо тако стајале и нисмо смеле ни да се померимо. Наши стражари су се нешто тихо договарали, али нас нису испуштали из вида. Прошао је један сат, па други и изненада се појавио онај човек. Касније смо сазнале да је то био разбојник од чијег су помена и саме власти дрхтале. Пришао нам је, пружио неку врећицу и рекао: “Идите, и више не ходајте ноћу!” Питала сам га како се зове. Одговорио ми је: “То се тебе не тиче.” Испоставило се да су се у оној врећици налазиле свеже испечене векне. Никад нисмо успеле да сазнамо откуд му то усред ноћи. Целог живота молила сам се да Господ спаси душу тог човека као што је спасио разбојника са Њим распетога. 


Нема коментара:

Постави коментар