ИГУМАНИЈА ОЛГА
Радови на изградњи железничке пруге у близини
Мцхете одвијали су се веома успешно. Преостало је још да се заврши тунел кроз планину
који су радници почели да пробијају с обе стране. Сви прорачуни су вишеструко проверени
и чак је било одређено тачно време сусрета две екипе. Планирано је да се тај сусрет
испод земље прослави. Али прошло је одређено време а до сусрета никако да дође.
И код инжињера се појавила бојазан да је можда негде погрешио, а знао је да је такву
грешку немогуће исправити. Минуте су пролазиле и свима су се чиниле дугачке као
сати. Инжењер је зграбио револвер, прислонио га уз слепоочницу и повукао обарач
пре него што је било ко успео да га у томе спречи. Само након петнаест минута срушена
је и последња преграда која је одвајала две екипе. Испоставило се да је његов прорачун
био савршен и да су радови каснили само зато што је земља била изузетно тврда. Била
је то победа, али победа након смрти и као таква није прослављена. 
Та смрт је посебно потресла покојникову жену
Олгу па је одлучила да на парцели која јој је остала сагради женски манастир, тојест
да око храма који је из земље ископан сагради комплекс од неколико зграда. Ускоро
су у близини биле пронађене рушевине још једног храма, али много већег. Олга је
свој живот посветила формирању женске обитељи. Она је замонашена, а кад је мастир
саграђен и храм уређен и освећен, изабрали су је да буде прва игуманија. Олга је
иначе преживела револуцију и године глади и прогонâ. Сахрањена је у храму, који
је освећен у име велике равноапостолне кнегиње Олге. Највећа његова светиња је икона
Пресвете Богородице која је пронађена током раскопавања и која се поштује као чудотворна.
Поред ње су се догодила многа чуда. Тако се, по причању старих монахиња, уочи револуције
испред те иконе упалило кандило само од себе. Био је то знак охрабрења да предстојеће
буре не угасе пламен вере у срцима монахиња.
Без обзира на племићко порекло и на изузетно
световно образовање, игуманија Олга имала је, по речима монахиња које су је познавале,
дечију простоту и чак је донекле била Христа ради јуродива и понашала се као да
је помало наивна и приглупа. Трудила се да буде на свим црквеним службама, али се
правила као да не познаје црквени устав. Кад би је за певницом упитали за благослов
шта да читају, показала би одакле докле да читају. Пре револуције мати Олгу су посећивали
уважени чиновници и генерали јер су сматрали да им је дужност да је утеше. Али уместо
ожалошћене удовице, видели би монахињу која је блистала унутарњом духовном радошћу
и љубављу па су по повратку говорили да је више она њих утешила него ли они њу.
Након упокојења схиигуманије Олге њен гроб је постао место њеног невидљивог присуства.
Кад је дошло страшно време искушења и патњи, монахиње су често плакале на гробу
своје игуманије и молиле је да се за њих моли. Ту су долазили они који су знали
мати Олгу за њеног живота, долазили су, као и пре, не сами, него са својим сталним
сапутницима – жалошћу и невољама, и одлазили растерећени, баш као да су део својих
невоља и својих патњи остављали на њеном гробу.
Нема коментара:
Постави коментар