архимандрит Лазар Абашидзе
Маловерје и нецрквеност
Осим одступањима од правила наше вере сличних набројанима сада се често може срести и друга мање приметна, али не мање одвратна издаја православне вере – то је презрење самог Православља, саме Мајке наше – Православне Цркве; то је лакомислен, површан, омаловажавајући однос према догмама, обредима и правилима које је она установила; то је нецрковен, неуредан и безблагодатни живот који без обзира на то тврди за себе да је “православан”, двоструки живот, када је човек повремено “верник” - у одређеним тренуцима и у одређеним околностима, а у својим уобичајеним активностима ни из далека не лични на хришћанина; то је храбро, безбрижно “другарско” општење са јеретицима и хулитељима наших светиња, ватрено, активно дружење са овим светом прељубничким, то је топла симпатија и саосећање према лажљивим “врлинама” света, његовим лажним схватањима и похвалним химнама палом човечанству, то је олако прихваћена у срцу клевета и хула на црквени поредак и одредбе, честа сумња у исправност овог или оног црквеног правила; то је непоштовање постова, које је Црква одредила и безосећајан однос према црквеним празницима и догађајима; то је она млакост о којој се говори у Апокалипси: “Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ избљуваћу те из уста својих” (Апок. 3, 15-16).Међу нашим верницима већ одавно се одвија неки страшан процес унутрашњег хлађења према Божанственом, унутрашње умртвљење и отуђење од Небеског, процес удаљавања и издаје Православља, тајног одрицања од Бога. Али при свему томе спољашње исповедање вере као да расте, шири се, громогласно се обзнањује. Како је много оних који желе да учествују у спољашњој вери, да начине неколико радозналих корака у предивни свет хришћанства, и како је мало оних који затим до краја желе да иду тим путем, путем уским и пуним патње, да оставе сав свој прошли живот, да одбаце његове “лепоте” и устану против својих страсти, своје воље, да се не враћају Содому који су оставили за собом! Сад семе вере углавном пада на танки слој земљишта, који лежи на камену безосећајност, пада међу трње или на пут и бива исушено, загушено или украдено и згажено. Сада је још више него у ранија времена потребно много труда, борбе, мудрости и опрезности да би се одгајио и сачувао плод вере. Многи свети оци су још у прошлом веку приметили ове болести: “Спољашња побожност се још некако, лицемерно и одржава, људи су се одрекли снаге вере и одбацили је…” “Остављено је на вољу веровање у Христа, а одбачено је живљење по заповестима Христовим: прихваћен је живот у супротности с њима, због чега вера никако не може да пређе из почетне у активну, а тим мање у живу, односно духовну. Вера без дела, тј. без испуњавања Христових заповести је мртва.” “Има још појединачних хришћана, али је изгубљено опште једнако знање Истине којим би се сви сјединили у једно духовно тело, с једним начином мишљења, у једном духу, под једном заједничком главом – Христом. Данас свако има мање-више свој начин мишљења, своју религију, свој пут, која је прихватио произвољно или случајно и које сматра за исправне или који могу бити оправдани. То је безбројно стадо које је изгубило везу и јединство у истини и духу, и које духовном посматрачу изгледа као огроман хаос: свака овца тумара на своју страну, не знајући куда иде…” “Заглушила их је бука земаљских љутих брига, и бука телесних радости, бука земаљског успеха.” “Прилепи се за земљу душа њихова, не могавши да прими духовне утиске.” “Сви смо ми заволели своје празне и глупе жеље, заволели пролазно и привремено, плот и крв, вечну смрт која у њима живи! Пут уски је пут самоодрицања, тесно је на широком путу угађања себи! Тискамо се, журимо, гурамо једни друге у већ препуну и презасићену провалију пакла!..” (Светитељ Игнатије Брјанчанинов).
Нема коментара:
Постави коментар