свети Николај Велимировић
НОВИ ИДЕАЛ У ВАСПИТАЊУ
НОВИ ИДЕАЛ У ВАСПИТАЊУ
Предавање одржано 16. јуна 1916. пред Лигом Империје
Превод са енглеског „Природа се довољно брине о нашој личној свести, остављајући васпитању бригу о нашој свечовечанској свести“.
Даме и Господо,
Ако хоћемо да се ослободимо нагона за ратом и сукобом треба само да посматрамо децу. То је једина нада и мудар почетак. Христово призивање деце има дубоки пророчки смисао. У свим светским невољама, у свим ратовима, препиркама, верским инквизицијама и прогонима, свим моментима људске беде и беспомоћности, Он је кроз векове призивао децу да му приђу. Уверен сам да би и данас, усред топовског тутња, страсти и освета, онај ко има уши за Његов глас, чуо само тај исти позив: „Пустите децу нека ми приђу“. Не краљеви и политичари, не новинари и генерали, не одрасли него деца.
И данас кад тражимо излаз из садашње светске беде, кад in profundis данашњег мрака тражимо светло, а забринути за сутрашњицу — савет и утеху, ми мора да се угледамо на децу и на Христа.
Зашто не краљеви? Зашто Христос не позива краљеве да му приђу — краљеве и политичаре, и новинаре и генерале? Зато што су они презаузети погрешним мислима и делима, те су увелико одговорни за ову данашњу несрећу и још зато што је нама, због тога тешко изменити своја срца и своје мисли. Наполеон и Пит би врло тешко заједно клекли пред Христа и загрлили један другог. Било би скоро немогуће да Бизмарк и Гамбета иду заједно. Ништа мање не би било изненађујуће кад би се папа и монсињор Лојси или Георг Тирел молили у истој клупи. Свако покољење је оптерећено гресима и предрасудама. То је разлог што Христос само кратко прати једну генерацију а онда се замара и тражи ново покољење. — зове децу. Христос је увек нов и свеж као што су деца. Свако покољење се исквари и корумпира дугим живљењем и борбама.
За једно ново покољење свет је сасвим ново чудо. А Бог се открива само онима којима је свет једна нова ствар, једно чудо. Нико, ко се не диви овоме свету као једном чуду, не може наћи Бога. За старог Хекела* не постоји никакав Бог, само зато што за њега не постоји никакво чудо. Он је уверен да све зна. Христос не значи ништа за њега, нити он за Христа. Свако још недорасло дете, које верује у Бога и у овај изванредни свет, има више мудрости него материјалистички професор из Немачке. Стара генерација замори Христа и Он се тужно, окреће к новој — зове децу. У нашој садашњој невољи, мислим треба да се придружимо Његовом гласу и да се окрећемо новом поколењу и тражимо једно ново васпитање.
Ако хоћемо да се ослободимо нагона за ратом и сукобом треба само да посматрамо децу. То је једина нада и мудар почетак. Христово призивање деце има дубоки пророчки смисао. У свим светским невољама, у свим ратовима, препиркама, верским инквизицијама и прогонима, свим моментима људске беде и беспомоћности, Он је кроз векове призивао децу да му приђу. Уверен сам да би и данас, усред топовског тутња, страсти и освета, онај ко има уши за Његов глас, чуо само тај исти позив: „Пустите децу нека ми приђу“. Не краљеви и политичари, не новинари и генерали, не одрасли него деца.
И данас кад тражимо излаз из садашње светске беде, кад in profundis данашњег мрака тражимо светло, а забринути за сутрашњицу — савет и утеху, ми мора да се угледамо на децу и на Христа.
Зашто не краљеви? Зашто Христос не позива краљеве да му приђу — краљеве и политичаре, и новинаре и генерале? Зато што су они презаузети погрешним мислима и делима, те су увелико одговорни за ову данашњу несрећу и још зато што је нама, због тога тешко изменити своја срца и своје мисли. Наполеон и Пит би врло тешко заједно клекли пред Христа и загрлили један другог. Било би скоро немогуће да Бизмарк и Гамбета иду заједно. Ништа мање не би било изненађујуће кад би се папа и монсињор Лојси или Георг Тирел молили у истој клупи. Свако покољење је оптерећено гресима и предрасудама. То је разлог што Христос само кратко прати једну генерацију а онда се замара и тражи ново покољење. — зове децу. Христос је увек нов и свеж као што су деца. Свако покољење се исквари и корумпира дугим живљењем и борбама.
За једно ново покољење свет је сасвим ново чудо. А Бог се открива само онима којима је свет једна нова ствар, једно чудо. Нико, ко се не диви овоме свету као једном чуду, не може наћи Бога. За старог Хекела* не постоји никакав Бог, само зато што за њега не постоји никакво чудо. Он је уверен да све зна. Христос не значи ништа за њега, нити он за Христа. Свако још недорасло дете, које верује у Бога и у овај изванредни свет, има више мудрости него материјалистички професор из Немачке. Стара генерација замори Христа и Он се тужно, окреће к новој — зове децу. У нашој садашњој невољи, мислим треба да се придружимо Његовом гласу и да се окрећемо новом поколењу и тражимо једно ново васпитање.
Нема коментара:
Постави коментар