Спасење је у стицању благодати, те невидљиве силе Божије чијим се дејством човекова душа преображава.
Код благодати је увек све потпуно ново. Она је неисцрпна, баш као и Сâм Бог. Благодат човеку пружа могућност за три виђења. Прво од њих је виђење духовног света који за човека изнутра постаје очигледан. Али то унутарње виђење света никад не представља две једнаке, две истоветне слике. Благодат нам увек открива духовни свет као нешто ново и неочекивано и по опсегу и по дубини. То виђење нема материјалне форме, боје и контуре. Али то није ни некаква празнина, попут бескрајног вакуума, нити метафизичка тама у којој се човекова душа губи, већ свет потпуно другачијих димензија који се души открива као невидљива светлост. Та светлост се никако не може поредити с физичком светлошћу, са сјајем огња или са сунчевим зрацима.
Друго виђење јесте виђење сопствене душе. Благодат открива човеку његову душу у стању њене оскрнављености грехом, гнојну од страсти и дубоко палу. Само виђење греха је почетак исцељења. Ту је у питању чудна и несхватљива антиномија. Наиме, благодат човековом погледу открива мрачно дно његовог срца, где се, попут змија, комешају страсти, и истовремено му душу чини све лепшом, баш као да са ње скида прљаве рите и облачи је у белу венчаницу.
Треће виђење које благодат дарује јесте виђење света који нас окружује. У том свету човек види исто што и у својој души – отпадање од Бога и трагове изгубљеног раја. Човек тада почиње заиста да воли тај пали свет, али на другачији начин. Он више није пристрасан према том свету, већ је његова љубав према њему спојена с болом и тугом што су људи сами себе гурнули у море патњи и што су глуви за Божије призиве. Благодат човеку открива трагедију овог света и он доживљава Божију љубав, љубав коју свет не прихавата. Она човеку открива да су највеће несреће не знати за Бога и вечна смрт и зато он почиње истински да саосећа са онима које је дотад сматрао својим непријатељима.
Благодат увек чини нешто ново. Но пошто је откровење Божије дато Цркви, онда и Свете Тајне, богослужењâ и молитве, као духовни канали благодати, имају своју форму која је вековима утврђивана. И поново имамо антиномију. Наиме, у једним те истим формама Светих Тајни, обредâ и молитава човек може и треба стално да проналази нове садржаје будући да су обреди символи који човека укључују у свет бесконачног, свет у којем не постоје границе и ограничења за духовно савршенство.
Ево и примера за то. Кад човек погледа небески свод, он му изгледа као хоризонт који има своје границе, нешто попут плавог круга или кристалне куполе која украшава земљу. У стварности небо не само да је безгранично, него је за човека и увек непоновљиво. Исто тако, ако хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве, сваки пут ће у њима открити нешто ново и дотад му непознато, проникнуће у њихов смисао, сваку реч ће другачије доживљавати и чиниће му се као да први пут чита молитву коју одавно зна напамет. Зато су неки од светих Отаца и називали молитву стваралаштвом, само што је то заиста посебно стваралаштво, и то стваралаштво које није окренуто ка споља, већ ка сопственој души. Молитва изискује велики труд. Наша лења плот и страсна душа јој се опиру. Та борба често бива веома мучна и тешка и у њој се човек супротставља својој палој природи, свету који у њега продире кроз помисли и заводљиве слике и демонским силама које, по допуштењу Божијем, муче човека, испуњавају му срце чамотињом, необјашњивим страхом, мржњом, а понекад га доводе до стања потпуне изнемоглости.
Да бисмо се пажљиво молили неопходан је подвиг сличан бескрвном мучеништву.
Овде поново имамо антиномију јер су у молитви повезани бол и радост, борба и спокојство, напор и утеха. Молитва је својеврсни испит који човек полаже и притом открива какав је заиста његов живот. Али човеков подли егоизам би хтео да добије награду без труда и човеков превејани ум се саглашава са страстима да обмане Бога. То се догађа неприметно и подсвесно. Тада човек престаје да схвата да молитвене речи добијају животворну снагу само онда кад се умом разумеју и срцем доживљавају. Плотском човеку је много лакше да се моли расејано, као у полусну, и зато постепено долази до тога да молитва као стање душе потајно бива замењена простим изговарањем молитвених речи, то јест појављује се несклад између воље, ума и осећања, који се иначе при пажљивој молитви сливају у једно. У ум се увлаче помисли, попут некаквих прљавих животиња које нико не тера из куће, срце постаје глуво за молитву и све тврђе, попут камена, и на њему молитвене речи не остављају никаквог трага, док воља прекида везу с разумом и срцем и постаје слична пукнутој жици струне која и кад даје неки звук, онда је он неправилан. Између човека и Бога се појављује невидљиви зид. Човеку тада почиње да се чини да је молитва читање одређеног броја речи и он из све снаге почиње да се труди да што пре стигне до последње речи.
Ако бисте таквом човеку рекли да се не моли, већ да обмањује и себе и Бога, увредио би се и чак не би ни схватио чему такав прекор. Суштина фарисејства је у томе што је то спољашњи ритуал без духовног садржаја, само поза побожности, док је срце празно. Човек постепено заборавља на благодатна стања која је раније доживео. Он на молитву гледа као посао, на јарам који мора да носи или као на данак који мора да плати одређеним бројем прочитаних страница. У човеку се гаси светлост молитве и самим тим духовни свет му постаје далек. Често се нерелигиозни људи чуде томе што неки верници, православни хришћани, редовно одлазе у цркву, али се практично не мењају набоље, већ остају исти какви су и били са свим својим манама и пороцима. То се најчешће догађа управо зато што су ти хришћани угасили своју личну молитву и неприметно је заменили словесном формом и шушкањем папира. Ако бисте таквог човека упитали за шта се моли, тешко да би вам могао одговорити будући да не улаже ни минимум труда који је неопходан макар и само зато да би се схватио смисао онога што се чита или слуша, а да и не говоримо о духовним доживљајима. Догађа се да човек заврши молитвено правило и да се потом уопште не може сетити да ли је он то читао молитве вечерњег или јутарњег молитвеног правила.
Овде се посебна опасност крије за свештенослужитеље. Они су дужни да се моле “по наруџбини” без обзира на заузетост, умор и своје душевно стање. Зато је за њих велика саблазан да се помоле, а да се притом не укључе у молитву онако како то треба и да је не доживе срцем. Стога се од свештеникâ и тражи неупоредиво већи подвиг – да буду увек спремни на молитву и да сваку требу изврше као нешто што је од животне важности.
Обично они који се моле немарно и расејано постају немарни и у односу на испуњавање заповести Божијих и на тај начин као да анулирају моралну страну хришћанства. Такви људи више не виде и не осећају своју грешност. Са слабљењем молитве слаби и покајање, а затим замире духовни живот. Ако се човек за време молитве код куће или у храму предаје разговору с помислима или размишљању о свакодневици и још уз то по завршетку молитвеног правила или након одласка из цркве после богослужења бива задовољан собом јер се “помлио”, онда он уопште није свестан да је пред Богом стајао као мртвац.
Често лажна, фарисејска молитва развија код човека посебан вид гордости и он почиње да прекорева и учи друге, баш као да је добио право на то. У комуникацији су такви лицемерни “молитвеници” веома увредљиви, раздражљиви, пак чак и злобни. Кад неверујући људи то виде, обично кажу: “Иде у цркву, а понаша се горе од нас”. Ти људи уопште не схватају да већ одавно нису у цркви присутни на прави начин, да им се у храму налази само тело, као мртвачки сандук њихове душе, а да је ум закопан, сахрањен световним бригама. Они су удубљени у своје маште и планове и у суштини су глуви и слепи за оно што се догађа у храму. Њихово срце је затворено за благодат која за време богослужења силази на оне који се моле. Пажња им је у потпуности усмерена на то како је храм уређен, ко је од познаника тог дана дошао на службу и како је ко обучен. Стално загледају присутне, љуте се кад их неко дотакне или што неко за певницом нема слуха. Кад приђу да се поздраве с познаницима, труде се да саопште и да сазнају новости, а кад излазе из храма, у потпуности су уверени да су се помолили и платили Богу дуг. То стање духовне самоуверености и лицемерја може се назвати малограђанским фарисејством.
Постоји и тип људи који хоће да се моле, али се њихова молитва распада као кућа од карата. Они се из све снаге труде, али не чују сопствену молитву, слично као што звук не може да продре кроз железна тамничка врата. То су људи који су своју душу и ум напунили оним што је површно, слично као што се соба тако напуни стварима да се у њој тешко и кретати и дисати. Они су знање уздигли до култа и опседнути су прекомерним гутањем информација због чега им се ум надима и постаје тром, као тело прождрљивца, као стомак Гаргантуа који би појео све што би се нашло на његовом огромном столу. Ти људи живе у свету нагомиланих информација, потпуно непотребних и несистематизованих, као Пљушкин међу старудијом коју је сакупио. Ум просто губи снагу у покушајима да усвоји тај материјал којим је човеково памћење преоптерећено и који својом несистематичношћу гуши његове стваралачке способности. Но без обзира на сав труд, тај материјал скоро у целости остаје бескористан. Душа се просто гуши у тој гомили површног знања и не може да се уздигне изнад оног што је земаљско. Земаљско је удео научникâ и они могу да ламентирају на тему Бога, али чим покушају да се моле, обично почну да дишу тешко попут несрећних асматичара.
Други култ је култ емоција, душевних немира и доживљаја. Његови служитељи су људи који су одушевљени уметношћу и који живе у свету својих снова и фантазија. Њихово срце препуно је страсти и глуво за молитву. У храму обично утону у своју машту и тугују због тога што је у богослужењу тако мало ефектности. Службу доживљавају као нешто њима туђе и веома досадно. Понекад покушавају да саставе своје молитве, онако као што други људи пишу стихове, али убрзо дођу до закључка да је душевни живот у позоришту много изразитији, разноликији и ефектнији.
Трећи култ је култ уживања на нивоу утисака и у том случају преовладавају жеђ за задовољавањем пожуде и жеђ за крвљу. “Жреци” тог култа губе не само духовни, него и душевни лик. Та категорија људи није вредна чак ни тога да се о њима говори. Али невоља је у томе што они често себе сматрају хришћанима. А шта рећи о њиховој молитви? Они се моле само кад се сурвају с литице или кад открију да имају рак.
Нема коментара:
Постави коментар