И наш век требао би да пусти своју децу да приђу Христу. Овај наш век радио-телеграфије и аероплана не би ништа изгубио, а много би, много, добио, кад би децу своју привео Христу на благослов. Техничка култура нашег времена, подједнако корисна и штетна, није смањила зло у свету, а смањила је код људи моћ револтирања против зла. Против зла се људи револтирају или из егоистичких или из религијских мотива. Револуција из егоизма појединаца или масе брутална је и краткорочна; револуција на вери основана пак хумана и дуговечна. Наше техничко време, баш зато што је оно једнострано богато само у техничкој култури, потребује више но ма које друго време једну револуцију људи на вери засновану. Не један човек, но цела једна генерација треба да буде спремна за овакву револуцију против зла. Зато пустите, браћо, децу нека приђу Христу, нека се запоје духом Христовим, духом највеличанственије и најбоље револуције против зла. Револуционишите децу своју против зла, и - васпитали сте их. Гле, сви ви желите васпитану децу, а мало их ко од вас васпитава, јер мало ко разуме какав је дух потребан овоме времену. Пресићено је ово време духа техничкога, духа егоистичке револуције, духа млаке хуманости, полу - и полумера и потајног пактирања са злом. Један нов дух потребан је, дух мушке револуције против зла, надахнуте духом Божијим.
Овај нови дух мора се унети у васпитање, да би се свет освежио и зло било потиснуто. Овај нови дух мора се уселити и у куће и у школе, и протерати све нечисте духове, којима се омладина у наше техничко време запаја.
Свако ново дете треба сматрати као новорођеног војника против зла. У колевци лежи једно бесвесно малено створење, једна рђава фигура с неколико потеза свега. Требају године и године док та фигура добије један изразит облик, и душевни, и физички. Но посматрајући у колевци то малено, беспомоћно створење, ко би могао нешто рећи о његовој будућности, о загонетци ове загонетке? Сви ми. Сви би ми могли изрећи једну дилему над том и над сваком колевком: "Или ћеш, младенче, бити слуга злу или господар зла". Једино то.
О колико је деце у свету васпитане за слуге зла из милоште родитељске! Највише је такве деце. Милошта родитељска то је обично сладак отров, који трује децу. Милошта родитељска је завеса, која прикрива и негује слабости детета. - "Ово је створење рођено за срећу и уживање; овоме створењу треба цео свет да служи". То су речи родитељске милоште, речи заблуде. Те су речи створиле под многим крововима по једног малог диктатора и великог егоиста. Мали диктатор заповеда и оцу и мајци. Његова моћ лежи у његовој слабости, коју родитељи поштују. Кад плаче, кад изгледа дакле најслабији, мали диктатор је најмоћнији. На његов један плачеван крик цела кућа мора да се мобилише. Његовим се пренемагањима ласка; његове се лажи толерирају; његове се речи цене и препричавају пред гостима, што му сујету диже; његов егоизам нема граница.
Можда је отац иначе велики демократ, који војује против диктаторских режима у свету, али чим тај велики демократ пређе кућни праг, он погиње главу пред малим диктатором своје куће. Можда се мајка враћа уморна кући са некога збора, на коме је ватрено заступала равноправност женских са мушким; али то је смело бити само ван куће; улазећи у свој дом мајка оставља свој либерализам пред вратима, да га опет узме собом кад пође у варош. Тај се гост не уводи у кућу, где влада само једна воља, или боље рећи једна ћуд, - ћуд малога Фараона. Мали диктатор успео је да завади родитеље са целим суседством. Суседи су се жалили на многе ћудљиве испаде малога. Родитељи су се налазили увређени, што се оптужује њихово дете, - "најбоље, најпаметније, најучтивије од све деце у свету". Мали диктатор је сугерирао и заслепио родитеље на своју и њихову несрећу.
Нема коментара:
Постави коментар