Ја познајем једну мајку. Видео сам је са синчићем у кући једног пријатеља.
- Коју школу посећујеш мали? - питао сам.
- Он је свршио три разреда основне код куће.
- Како код куће? Зашто код куће? - питао сам даље.
Одговор: Ми смо му узели учитеља нарочитог. Знате, не волимо да га пуштамо ван куће, да се меша с другом децом, јер друга су деца данас, као што вам је познато, неваспитана, раскалашна, пишу угљеном по зидовима, бацају се каменчићима у прозоре... зло... зло.
Зачудио сам се таквим разлозима. Рекао сам:
- Али, госпођо, треба дете и са злом да се упозна. Ваш син кад одрасте живеће у овом "злом" свету, а не у Едему. Ви га нећете довека моћи изоловати од сусрета са злом.
Док сам ја говорио, мали ме је гневно посматрао и вукао мајку за рукав. Мајка се са страхом окретала к њему и мазила га руком. Ја сам продужио:
- Пустите га, госпођо, слободно у овај свет, пратите га само издаље и помажите му да се може оријентисати у гужви добра и зла. Пустите га нека види зло, нека га осети, нека га отрпи, - нарочито нека га отрпи. Упућујте га само да разликује зло од добра и да се револтира против зла, у себи и око себе.
Наједанпут мали нервозно подвикну мајци:
- Устај, кад ти говорим! Застиђена мајка одскочи од столице, поглади дете по глави и поче се спремати да иде, цедећи кроз зубе речи:
- Син је мој добар!
А ја с тугом помислих у себи:
- И то је мали диктатор, један између многобројних у Београду.
Ја бих у длан знао погодити будућност свих тих малих диктатора и великих егоиста. Они ће у додиру с људима прво трпети удар за ударом, и разочарење за разочарењем; затим ће бити најдрскији критичари туђих слабости и најцрњи песимисти; и најзад свршиће као слуге и својих и туђих слабости, и презрени ласкавци и подлаци.
Ових малих диктатора, ових онакарађених дечијих типова мање ће се наћи по селима но по варошима. Село нам даје увек још најбоље људе у држави. Тзв. "сујеверна" села пре су избацила идоле из куће него ли "правоверни" градови. Сваки од вас застидео би се, кад би сазнао колико наших најотменијих и најбогатијих кућа нису биле у стању да даду васпитање својој деци.
Један отац држи три приватна учитеља за свога сина. Сваки се плаћа за нарочити школски предмет, а ниједан - за васпитање. И отац се поноси петицама свога сина. Ја сам разговарао с младићем. Он је необично сујетан на своје школске белешке. Он се иначе никад не упушта у разговор нити радо слуша разговор о злу и добру у свету. Он није ни мало научен да се револтира против зла. Кад му о томе говорите, он вас тупо и безизразно посматра, као овца кад јој шапћете на уво о свежој и сувој детелини. Ја сам уверен, да ће тај младић бити врло несрећан и врло рђав човек, упркос хвали, коју о њему проносе његови родитељи и учитељи. Њему се ласка, и он себи ласка, и то га убија. Он походи и цркву. Но нашто? Гле, он уображава чак, да му и црква ласка. Он не зна да црква има само прекор и сажаљење за њега. То не знају ни његови родитељи.
Нема коментара:
Постави коментар