Историја света је једна грађевина, чије смо ми стене. Кад би сваки човек успео да од себе створи један отесан и углачан камен, било би од њега доста. Кад би пак успео да помогне и ближњим својим да се отешу и углачају, учинио би још више. Добро дело може човек учинити и на себи самом. Просветити и облагородити себе - то је једно велико и добро дело. И то дело није само индивидуално но и опште добро. Кад је у једној згради један камен више отесан и углачан, зграда добија у вредности и лепоти. И историја света добија у вредности и лепоти са сваком добром и лепом душом. Нека помогне, дакле, бар себи ко није у стању помоћи и другоме. Но помоћи себи не значи осигурати се имањем још за триста година овде на земљи, но преживети једну дугу и дубоку револуцију против зла у себи и определити се коначно и одлучно за странку добра. Теже је преживети ову унутрашњу револуцију него стећи богатства за тристагодишњи век. Аскетизам је само утолико и оправдан, уколико олакшава ову унутрашњу револуцију у човеку. Аскети су се усамљивали само да би могли у миру у себе загледати и у себи једну светлост запалити. Но, верујте, ниједна светлост не светли само себи. Светлост, коју ми успемо у себи да упалимо дугим револтирањем против греха и слабости, дугим трењем неће светлити само нама; њу ће видети и они, који су у тами око нас.
Да, сви смо ми истовремено и васпитачи и васпитаници целог свог живота. Јер целог свог живота ми или светлимо другима или примамо светлост од других, или помрачујемо друге или бивамо помрачени, или сугерирамо свој карактер другима или стојимо под сугестијом других. И кад хоћемо и кад нећемо ми васпитавамо, и ми се васпитавамо. Васпитање ако није свемоћно оно је заиста свуда присутно. Познато је, како су често и мали мрав и пчела играли улогу васпитача човеку. Односи међу шумским зверовима, сличним и разнородним, дали су човеку материјала за многобројне популарне басне, чији је васпитни значај неоцењив. Човек се васпитавао и код "црва под кором", и код "воде, која брег рони", и код "злата, које ни у ђубрету свој сјај не губи", и код Сунца, "које обасјава добре и зле", и код огња, који се ствара при трењу или удару. Нема природа, која се чини да не осећа присуство човека, била је вазда речит васпитач овоме. Она је човека често опомињала, често саветовала, карала или застиђивала.
Кудикамо већи васпитни утицај врши човек на човека. Не врши се тај утицај само делима, нити само речима, но и сваким гестом. Сваки гест руку или лица може да има васпитни значај. Један лукав миг очију у стању је да разврати једну невиност. Један презрив поглед у стању је да казни грешника и пробуди у њему савест. Један одсудан покрет руке у стању је да подигне пало одушевљење код читаве војске. Васпитни утицаји могу бити добри и зли; неки од њих улазе у нашу душу са нашим знањем и одобрењем, неки упадају насилно, неки се увлаче крадимице.
Је ли могуће васпитање? Још се неки питају! Васпитање је један факт у овоме свету. О једноме факту не пита се је ли могућ но под каквим условима и у којој мери је могућ. Како би било немогућно васпитање људи, кад је припитомљење животиња могућно? А припитомљавање шта је друго него један известан ступањ васпитања? Подајте пивару јечам, он ће вам га вратити у виду пива; подајте фабриканту репу, он ће вам је показати у виду шећера. Ово изгледа кудикамо већа мађија него ли дивљу звер укротити и неваспитана човека васпитати. Па кад је могућа већа мађија, одкуд да буде немогућа мања мађија?
Не постоје, уосталом, у културном друштву неваспитани људи; постоје само људи добро и рђаво васпитани. Добро васпитани људи су они, који верују у победу добра у свету, и који се боре, и по потреби и жртвују за ту победу добра. Рђаво васпитани су људи они, који не верују у победу добра, и који због тог свог неверовања напуштају добро и стављају се у службу зла. Васпитан бити за добро значи бити војник добра, васпитан бити за зло значи бити војник зла. Војска добра примамљује својом храброшћу, војска зла - својим бројем. Па ипак највећи број људи је полу - и полу - васпитан. Највећи је број оних, који иду између добра и зла, и који примају таин час од једне час од друге војске. Кад пролазиш између река добра и зла, пријатељу мој, нека ти не буде свеједно с које ћеш реке жеђ своју утолити. Река добра то је само један свеж и сребрн и прозрачан поток, који те може освежити и у коме можеш лице огледати. Река зла то је широка и дубока и мутна бујица млека и меда и отрова. Млеко и мед чине само танак кров, под којим станује отров. Васпитан човек не колеба се ниједног часа, којој ће реци лице своје окренути. Васпитај и ти сам себе, и нећеш се колебати; васпитај и друге око себе, да се не би колебали!
Нема коментара:
Постави коментар