Све установе друштвене помажу човеку да себе васпита за војника добра. И црква, и школа, и суд, и уметност. Па одкуд толика војска зла у свету? Где се она васпитава? Она се васпитава на несавршенствима оних установа, које добру служе; она се васпитава поглавито под окриљем људске лењости и неопрезности свуда и на сваком месту, као што коров ниче свуда и на сваком месту, где год није на домашају вредне руке и оштрога ока. Само мало порока у цркви, или мало глупости у школи, или мало неправде на суду, или мало грубости у уметности чини огромну потпору злу.
Од свих васпитних установа црква је једина револуционарна. Она је као звоно, које једним тихим тоном помиње дугу прошлост, а другим, трештећим, свира узбуну. Она је кроз столећа пронела свој квасац револуције; она га и данас носи у крилу своме, и носиће га до краја историје.
Једина револуција, која човека чини племенитијим, то је револуција хришћанства. Свака друга револуција чини човека бруталнијим него што је. Сравните личности, које је створила и истакла ма која револуција у свету са личностима, које је створила хришћанска револуција у историји, и вама ће бити одмах очигледна узвишеност и племенита надмоћност ових последњих над оним првим. Скоро све друге револуције циљале су да створе од људи сите животиње; само хришћанска револуција циљала је да створи од људи гладне богове. Благо гладнима и жеднима правде.
Револуционари су данас потребни земљи: прави и велики, божански револуционари. Наша планета још увек добро рађа маслином и пиринчом, но слабо, очајно слабо, револуционарима. Маслине има на земљи доста, зејтињавих педагогика још више. Нашто ће нам зејтињаве педагогике, које су у стању васпитати само покољења, која се клизају низбрдо? Нама је потребно једно покољење, које ће моћи да се пење узбрдо. То покољење неће бити материне мазе нити мали диктатори. То покољење неће сачињавати ни они, који не схватају револуцију без криминала, револуционари - зликовци, који са шкргутом зуба и ножем у руци говоре о другим људима, а никад не помисле да проветре душу своју, која је сам жабљак и змијињак. Земља је испуцала од глади и жеђи за револуционарима по милости Божијој и вољи својој. Наша планета завила се у ово време у велику жалост зато што су дипломати на њој постали највећи људи. Филистарска педагогика Спенсерова, којом се хранила Европа последњих година, данас сабира своје обилате плодове. То је педагогика без револуционарног кваса. Зато нам је она и дала само погаче, - погаче и пљоснате лонце, а не хероје. Данашњи највећи људи у Европи представљају величине само с две димензије: с дужином и ширином. Оскудева им висина, а о дубини, тој тајанственој димензији ствари, не може код њих бити ни речи. Спенсерови васпитаници не досежу нидокле у висину и у дубину, они расту само у дужину и ширину. Немају револуционог кваса, који помаже расту у висину и дубину. Та педагогика да се сравнити с планиметријом, која се бави дводимензијалним геометријским фигурама. А земља потребује данас револуционаре с четири димензије, нарочито с дубином и висином, с дубином до Ада, и висином до Бога. Такве револуционаре потребују и нације и човечанство цело. Једна нација не може ни формулисати, а камоли остварити своје тежње без великих револуционара; без великих револуционара човечанство нити познаје вредност својих идеала нити је у стању у исте унети живота, нити зна шта хоће, нити од чега болује.
Кад је из хаоса требао свет постати, Бог је револуционисао хаос духом својим, и на место хаоса дошла је хармонија звезда. Кад би Бог хтео без нашег садејства да произведе у хаотичној души данашњих људи једну силну револуцију против њиховог сопственог зла, сви би људи за месец дана били способни и за једну идеалну социјалну револуцију, и хаоса би нестало и звезде би засијале и у души нашој и у историји нашој. Сви наши идеали били би остварени. Но Бог то неће. Тај боговски напор Бог ишчекује од нас самих. Да, боговски напор је потребан за један преврат морални у души једног човека, а само обичан човечански за преврат спољашњи, социјални или политички. Све школе, почев од основне, пуне су социјалних револуционара и реформатора. Но где су почетни и завршни, морални револуционари? Нема их, јер њих је теже имати. Лакше је преврнути свет него преврнути себе. Треба умрети и поновo се родити; треба моћи дићи изнад себе своју гробну плочу и васкрснути, па тек онда бити човек, који је најпотребнији овоме времену. Треба пустити децу Христу; можда ће се међу њима наћи таквих људи, каквих смо ми жељни. Не браните деци да приђу Христу, јер само их Христос може спремити за боговске напоре истинских револуционара. Све друге педагогике спремају самохитре дипломате и ситне филистре, и онакарађене полуљуде. Само Христова револуционарна педагогика васпитава не полуљуде но целе људе. А целих је људи земља жедна и гладна, целих и нормалних, верујућих у Бога и војујућих против зла.
Хоћете ли да ускоримо долазак таквих људи на земљу, онда похитајмо да учинимо оно што смо пропустили, а што је најважније:
Пустимо децу нека приђу Христу, великом Учитељу револуције и заједно са децом приђимо Му и ми. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар