Не убиј
За песнике је звездано небо стални извор
надахнућа, а за философе извор запитаности. Оно се никако не уклапа ни у систем
риме ни у систем силогизма. Звезде су символи вечности, искре у ноћи, које су се
у лету скамениле, и светле тачке у бескрајном космичком пространству. Звезде су
дијамантске очи којима небо посматра земљу. Кад бисмо могли питати звезде шта је
то постојано и непроменљиво што виде на земљи, вероватно би нам одговориле да је
на земљи само време постојано и само смрт непроменљива, а да се све остало појављује,
мења и нестаје, да је стална једино несталност света и да је непроменљива једино
променљивост. Кад бисмо питали звезде шта је то тако чудно што су на земљи пронашле,
вероватно би нам одговориле да је то људска глупост која зна за време и смрт, а
ипак гради своје домове на речним бујицама и заборавља на вечност.
Смрт је универзална чињеница нашег постојања.
Ми се с њом срећемо на сваком кораку и она прати живот као сенка. Но смрт ипак остаје
за нас тајна и ми се плашимо да се с њом упознамо. Чудан је парадокс то што смрт
посвуда видимо, а ипак не верујемо дас она постоји. Нама се чини као да јој ми нисмо
подложни и да ће поред нас пројурити, иако знамо да она на свом путу све пред собом
руши. Ми смрт видимо и понекад о њој размишљамо и говоримо, па ипак у дубини свог
срца не верујемо да ћемо лежати испод земље, да ће се наше тело распасти и да ћемо
се претворити у земљу из које смо узети. Ми у то не верујемо чак ни кад поред гробља
пролазимо.
Ми видимо смрт ближњих који један за другим
одлазе у земљу из које нема повратка, али дубоко у души ипак не верујемо да и нас
чека исти тај пут. Ту мисао терамо од себе јер нам је сувише страшна. Тај малодушни
страх од смрти претвара нам живот у жалосну игру сенки. Када смрт ипак дође, испостави
се да нисмо спремни и да смо све до тада сами себе лагали.
Ми живимо у времену, а време нам је дато
као нека врста наследства, као родитељско богатство. Но ми заборављамо да и време
има свој крај. То наше богатство свакодневно се топи и смањује. Ми мислимо да ће
дато нам време увек бити на располагању и зато га тако немилосрдно траћимо. Ми стално
мислимо како имамо довољно времена, а кад смрт дође, видимо да је наше време исцурило,
да се одмотало попут клупка вунице.
То што заборављамо да је смрт неминовна и
да ће наше време истећи буквално нас прикује за земљу. Ми заиста добровољно сами
себе предајемо смрти тиме што се хватамо за оно што је пролазно, за оно што се не
може задржати. Шеста заповест гласи: Не убиј
(2. Мој. 20, 13). Али ми стално нарушавамо ту заповест тиме што непрекидно убијамо
свој сопствени дух. Тиме што дозвољавамо да нама влада оно што је пролазно, непостојано,
променљиво и на крају крајева смртно, ми својој души изричемо пресуду. Тиме што
заборављамо на смрт, у ствари заборављамо на вечност и на тај начин сами себе лишавамо
вечног живота. Сваки дан који поклонимо ономе што је земаљско представља наше свакодневно
самоубиство.
У средњем веку биле су веома популарне слике
под називом “плес смрти”, и то у разним варијантама. На тим сликама се час види
како смрт прати човека, као што ловац прати звер, час се појављује на свадби, час
пролази вртом са косом у руци и притом уопште не пази да ли ће посећи коров или
цвеће, час се нагиње над дечији креветић, час је у улози организатора весеља с чашом
у руци међу пијаним гостима. Најомиљенији сиже тих слика био је човеков плес у загрљају
њему невидљиве смрти приказане као костур. Човек плеше међу лешевима, а на лицу
му је безбрижан осмех. То представља слику нашег живота, наше везаности за земљу.
Звуци валцера смрти постају све јачи, злокобни плесни пар се све брже креће, смрт
све јаче стиска човека на своје груди и на крају га баца на гомилу лешева, као што
се цепаница баца на гомилу дрва. Наш живот личи на игру сенки на зиду. Кад се светлост
угаси, сенке нестају.
Неверовање у Бога је први вид убиства сопствене
душе. Атеизам је философија очаја. Он је израз немоћне жеље да се овековечи земаљски
живот. Атеизам је философија која се претвара у мржњу према Богу. Он је заиста и
недоследан и нелогичан. Ако је човек осуђен на смрт, свакако да треба да искористи
сваку могућност да избегне ту пресуду. Кад код човек открију рак, он почиње да тражи
све могуће начине излечења и спреман је да оде и на крај света уколико чује да га
тамо могу излечити. Спреман је да прода све што има само да би себи купио право
на живот који ће се ионако пре или касније завршити. Тада му се све световне бриге
и проблеми чине безначајним ситницама пред сликом болести која му се попут хоботнице
зарила у тело и пије му крв.
Атеизам сâм себе убеђује у то да не постоји
загробни живот. Кад атеисти почнете да говорите о Богу и вечности, он зачепи уши
и са уживањем покушава да убеди себе да спасење не постоји. Али кад бисте истом
том човеку рекли да је у његовој башти закопано благо, засигурно би се потрудио
да провери да ли је то истина иако је свестан да су шансе за то веома мале. Огромна
књижевна продукција атеистâ може се кратко назвати приручницима за самоубице.
Кад човек верује у Бога и кад у души осети
Његову благодат као дах вечности, а притом настави да живи као да Бог не постоји,
онда је то заиста нешто што је и несхватљивије и чудније и од самог атеизма. Душа
таквог човека личи на несрећника који лежи испод рушевина неке зграде. Он покушава
да са себе збаци сав тај терет, али не може чак ни руком да мрдне. И ми исто тако
лежимо под рушевинама наших пропалих планова и нада. Сахрањени смо нашим земним
бригама и хоћемо да се подигнемо, али нас наше страсти поново свијају до земље.
Да бисмо били са Богом, треба да се одрекнемо
онога што је површно и спољашње и да оставимо само оно што нам је заиста потребно.
Кад човека јури дивља звер, он са себе збаци сувишну одећу како би лакше могао да
трчи. Но ми се плашимо да се одвојимо од нашег материјаног и душевног терета и упорно
на својим леђима носимо ту тешку врећу.
Овај живот нам је дат зато да бисмо своје
срце повезали и ускладили са Богом и да бисмо од њега начинили нерукотворени храм
Духа Светога. Али ми обично од свог срца направимо кавез за звер или корито за свињу.
Кад наступи смрт, тек тада схватимо да смо били преварени и да је вечно само оно
што је невидљиво, а да се све оно што је видљиво претвара у ништавило. Тиме што
смо се држали за оно што је видљиво, ми смо се у ствари хватали за празнину. Вечан
је само човеков дух, тојест оно на шта стално заборављамо. Свако од нас је видео
лобању и приметио да њени обнажени зуби личе на некакву гримасу која се осмехује.
Можда је то слика мртваца који се смеје сопственом животу. Он се смеје зато што
види шта нас очекује, но пошто је то од нас скривено, смеје се над самим собом и
својом сабраћом.
Заповест: Не убиј говори
нам о томе да не треба да убијамо живот нашег духа, време које нам је дато за спасење,
своју душу њеним закопавањем у гроб страсти и земних брига и да се не лишавамо љубави
Божије према човеку као непроцењивог блага којему су се диве чак и анђели.
Не
убиј значи изабери живот. Бог је почетак и завршетак,
извор, садржај и савршенство нашег живота. Уколико нема Бога, онда је свему крај
и живот представља само пут осуђеног до вешалâ. Уколико пак Бог постоји – а Он нам
је открио Своје постојање и безброј пута свакој души пружа сведочанство да постоји
и да је близу ње – онда сваки тренутак човековог живота, сваки откуцај његовог срца
треба да буде посвећен Њему.
Бог је Дух и Он нам је дао Своје име и Свете
Тајне Цркве као неку врсту залога. Мистички живот душе је пребивање у имену Божијем,
односно у непрекидној молитви. Кад човек заборави на молитву и кад она нестане,
он се удаљи од Бога.
Спасење није само лична ствар сваког појединца.
Кад човек стекне благодат, он њеном тихом и невидљивом светлошћу облистава и животе
других људи. Поред облагодаћених људи греју се многе душе. Од контакта с њима људи
добијају снагу и унутарњи мир. Из човека који умире у гресима излива се отров.
Шеста заповест гласи: Не убиј,
тојест изабери живот, а живот је Сâм Бог Који је сишао на земљу и примио смрт да
би нас учинио бесмртнима. Бог Који је створио Васељену, хиљаде светова, време и
вечност чека да отворимо своје срце за Њега. Мојсије своју пророчку проповед и последње
завештање завршио речима: Свједочим вам данас небом и земљом да
сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да
будеш жив ти и сјеме твоје (5. Мој. 30,
19).
Кад бисмо могли упитати звезде, које попут
јатâ пламтећих птица лете од Истока према Западу, шта је најлепше што су на земљи
виделе, вероватно би одговориле: “Најлепше је човеково срце у којем божанском светлошћу
блиста име Исуса Христа”.
Нема коментара:
Постави коментар