Архиепископ Јован (Шаховској) - СЕДАМ СЛОВА О ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ (1)

СЛОВО ПРВО

Видим ту земљу Гадаринску, на коју се био искрцао Господ са ученицима Својим послије буре на Галилејском језеру... Земља - мало насељена. Планине, камен, пијесак. Са стране Тиверијаде и Магдале она личи на лагани дим - тајанствена је то и сурова земља, чак и под плаветним небом, у јасно, сунчано јутро.

Господ је изашао на обалу. Срео Га је Гадарињанин - човјек, опсједнут злим духовима, познат мјесном становништву, који је живио у гробовима - малим пећинама у стијенама. Изнутра мучно растрзаван, он је дошао близу обале, јер је, вјероватно, ка језеру био привучен неочекивано наступившом тишином.

Само што се свијетла појава Господова дотакла његовог погледа, он је заурлао. Безвољно оруђе неке унутрашње силе која је живјела у њему, он није могао да живи са људима. Нити су га људи могли принудити да живи по људским законима. Непрестано се мучио од самоубилачког духа, потпуно беспомоћан, никако се није могао од њега избавити. Такве, душевне муке, које се свуда уочавају у свијету, ужасније су од било каквих физичких патњи.

Опазивши лик Господов, човјек, опсједнут злим дусима, урла, али не бјежи. Не бјежи - зато што га свијетла сила привлачи ка себи. Урла - зато што га зла сила мучи и нагони у бијег, али већ више нема снаге да се да у бијег. Она је већ свезана, једним јединим видљивим присуством Господа Исуса. И - опсједнути човјек урла: "што је Теби до мене, Исусе, Сине Бога Свевишњега? Молим Те, не мучи ме"... Демон се крије и виче, у име опсједнутог човјека - као да то сам човјек не жели да види Исуса; бијес хоће да испадне као да Исус мучи човјека. Бијес покушава себе да спаси, и дефинитивно да погуби напаћену човјечију душу, отргнувши је од за њу јединственог спасења...

Човјек који није духовно дубок, који је духовно не-опитан или који не вјерује - чује на гадаринској обали глас само једног човјека; мада би и таквом човјеку морало да изгледа чудно - како човјек који је опсједнут демонима и који свијести своје не посједује, који никада није видио Господа и којем нико о Њему никада и ништа није причао, моментално, на први поглед, познаје силу Свевишњег Бога у Човјеку? То још увијек нико од људи не зна, али бјесови већ знају. Њиховом тамном - али духовном - свијету је већ јасно да Господ није само човјек. Али то није благодатна просвијетљеност истином; то је само емпиријско доживљавање огња Божанског, огња који пржи тамне природе. Невидљиви зли дух урла језиком несрећног човјека, предосјећа свој скори пораз и већ осјећа, од близине Исусове, огњену патњу.

Да, тако и морају да урлају зли духови у присуству Сунца Правде, Господа Исуса Христа, Сунца Које их пржи... Но исто тако морају да урлају и људи који изгањају Господа из својих домова, из својих држава, из свога срца...

Само присуство Господа већ мучи нераскајане. Тама бива убијена свјетлошћу... Лопов не воли Сунце. У томе је сва дубина психологије сваког невјерја, сваке антирелигиозности. Највиша, Божанска свјетлост - везује, полаже границе својевољи, пржи нечистоту, огњем који је не уништава али вјечно траје... И, ако је срце пуно нечистоте, гордости и безакоња, ако је воља устремљена ка тами - душа се боји да се дотакне Јеванђеоске Истине, она се крије од Христа. А ако јој се изненада и деси да се сретне са Христом, она, мучена Свјетлошћу која реже њене болесне очи, запаљена у својој грешности, урла: "Шта је Теби до мене, Исусе?"... "Не мучи ме!"... "Ја нисам монах!"... "Ја живим у свијету и морам се потчињавати његовим захтјевима"... "Ја носим плот и морам се потчињавати њеним законима"... "Иди од мене са Твојим заповиједима пуним истине и правде, савршене чистоте, истинске љубави. Иди од мене, Исусе... не мучи ме Свјетлошћу Својом!"

Зар тако не урла свијет? Да, тако ми, људи, урламо. Или тај крик изражавамо у безгласном осјећању.

Зло је једно те исто, и у демонима, и у људима. У бјесовима је оно понекад отворено, директно, уз сво демонско лукавство. Али закон духа је апсолутан: Божанствена јеванђеоска свјетлост не освјетљује свима животни пут; не свих она утјешитељно огријева у хладном свијету. Блажен за праведне и смирене душе, Огањ Љубави Божије је мучитељни пламен - за нераскајане.

Допуштајући постојање у свијету људи опсједнутих злим духовима, и јавним чинећи тајно дејство тамних сила, Господ нас упозорава и учи.

Учи нас да упознамо свог противника. И учи нас да упознамо свог Спаситеља. Ми често свог Спаситеља не знамо само зато, што не знамо свог непријатеља. Ми не вјерујемо да у свијету постоји смртно, страшно зло, од којег је спасити се могуће само уз помоћ Јединог Спаситеља; зло, од којег сви морамо да се спашавамо.

Јеванђеље је дато не само ради небеског утјешења! Оно нам је дато и да се препаднемо од наше човјечије грешности. Утонули у љеност и инертност, ми, људи, морамо се препасти, ранити се злом. Само ако осјетимо реални бол од зла и његово непријатно дјеловање на нама, ми ћемо бити способни да се срцем устремимо према добру, да се протегнемо према њему, као према сидру нашег спасења. И - да познамо Спаситеља као Источника и Сунца Добра.

Црква на земљи, такође, није дата људима само ради утјешења њихове страдалне душе прекрасним хармонијама и звуцима који воде ка небу. Храмови стоје на земљи и ради тога, да би човјек имао мјесто гдје би он, дубље него игдје, могао да задрхти пред вјечношћу, да затрепери над својом душом. Да задрхти пред Богом, када увиди, макар само на једно магновење, ту страшну вјечност, којој је сваки човјек на земљи тако непостижно близак.

Ми живимо и долазимо у свој храм да бисмо се, увидјевши Свјетлост Христову, протегнули ка њој свом својом душом и завапили Господу - не демонским ријечима: "Шта је Теби до мене, Исусе?", него - људским ријечима: "Ти си ради мене дошао, Исусе!". Не демонским ријечима: "Преклињем Те, не мучи ме", него благословеним ријечима: "Господе, очисти ме; колико год да буде бољело, како год се моја сластољубива и грехољубива душа буде мучила - очисти ме, спржи ме Својим спаситељним и очиститељним огњем!"