У
причи о Богаташу и Лазару навикли смо да чујемо да је главна поука да ће људи
који су се наслађивали у животу на земљи, страдати у будућем веку, а они који
овде страдају тамо ће задобити утеху. Али у овој причи има и других детаља које
ми не примећујемо увек.
Најпре
бих желео да обратим пажњу на то да од два актера ове приче, један је назван по
имену – Лазар, а други, богаташ, остао је безимен. Мислим да се у томе крије
дубљи смисао. Господ као да нам говори: сваки човек има име које му је Бог дао.
Ово име у себи садржи циљ човековог постојања, његово призвање да у себи васпостави
лик Божији кроз делање добра. И човек може или да реализује Божански Промисао,
који је првобитно садржан у његовом имену, као у пупољку, или да не реализује.
Уколико је човек умео да га реализује, умео да узрасте у пуну меру раста
Христовог, након смрти Господ ће га сусрести, препознати и назвати по имену,
онако како ће на страшном Суду препознати оне који су му били верни. Уколико
пак човек није реализовао свој потенцијал, није схватио и оправдао оно за шта
је предназначен, уколико није израстао у ону меру за коју је био назначен да
израсте, уколико није живео по Божијим заповестима, онда ће прећи у онај свет
као безимен. Таквим људима вели Господ: „Идите од мене ви који чините безакоње,
не познајем вас“. Сматрам да је у овој причи сиромах назван по имену, а богати
није, управо зато што је један испунио своје призвање, а други није. Питаћете
се: Није ли се призвање Лазарево састојало у томе да буде сиромах и да беспослено
лежи код богаташевих врата? Не. Његово је призвање било да благодари Богу за
све што му је пало у удео, и да са смирењем трпи страдања. Сиромаштво и
одбаченост су били тај крст који је носио читавог живота. И када се завршио
живот, пун напора и болести, Господ га је препознао као Свога верног слугу,
који је испунио своје животно назначење.
Обратимо
сада пажњу на то шта се након смрти догодило са богаташем. За живота он се
одевао у порфиру и визон, сваки дан био се веселио и забављао, не обраћајући
пажњу на оне људе којима је била потребна његова помоћ и које би могао да
усрећи чак и мрвицама са свога стола. Није га било брига ни за сиромаха који је
лежао крај врата, кога је Бог знао по имену, а богаташ засигурно није. Али ето,
богаташ прелази у други свет, и мења се читава перспектива његовог живота, све
му визије постају другачије. Одједном схвата да се налази у аду и мукама, види
Авраама и препознаје га, види Лазара и препознаје га, при чему га већ зна по
имену, а не више као безименог сиромаха и молитвом се обраћа Богу. То нам све
казује да перспектива у којој видимо оно што се збива овде, на земљи, у
вечности постаје потпуно другачија. Они који су овде празновали и веселили се,
тамо се могу наћи у мукама. Онај ко овде није примећивао људска страдања и
невоље, тамо ће их приметити. Али тамо већ неће моћи никоме да помогну: ни
другима, ни себи. Јер, наш задатак се састоји у томе да већ овде, на земљи,
читав живот посматрамо „из перспективе вечности“, не мислећи само на себе, већ
и на ближње. Тада ни у будућем веку неће се са нама догодити оно што се
догодило са богаташем.
Покајање
је могуће принети једино на земљи. На крају крајева, прича нам говори о томе да
како будемо живели овде, како се будемо односили према нашим ближњима, тиме
одлучујемо нашу судбину у вечности. Зато не треба да се питамо, нити сами себе,
нити једни друге, на који се начин адска мучења могу спојити са Божијим
милосрђем. Она су не спојива са Божијим милосрђем, али су спојива са нашом
грубошћу, нашом неспособношћу или немањем жеље да следујемо путу који нам је
Бог указао. Стога смо кривци за ова мучења – ми сами.
Поступајмо
онако како нам је заповедио Христос. Помажимо онима нашим ближњима који се
налазе у невољи, не будимо глуви за невољне, поделимо храну са гладнима. Ово је
јединствени пут који води у „крило Авраамово“, у Царство Небеско. Сви остали
путеви воде у погибао.
Нема коментара:
Постави коментар