II
"Јер Исус заповједи духу нечистоме да изађе из тог човјека". Зли дух је добио супротно од онога што је молио. Он је хтио да Исус оде од њега; али он сам је морао да бјежи од Лица Исусовог.
Прије него што се замислимо над тим, за њега мучитељним, а за нас радосним догађајем, зауставимо своју пажњу на неке карактестичне црте човјека опсједнутог бјесовима. У чему се манифестовало дејство зле силе у њему? - Прије свега, огромно унутрашње оптерећење и тежина, неко страшно беспокојство, безразложна узнемиреност је владала тим човјеком, тјерала га је да бјежи од људи, да их се боји и да их мрзи. Живјети у гробовима-шпиљама њему је било мање мучно, него у кућама, са људима. Огромна физичка сила се буквално улијевала у опсједнутог, и чинила га способним да се бори против неколико људи истовремено и да чупа и цијепа чврсте окове. Као и многи, нама савремени, злим духовима опсједнути људи, гадарински паћеник је посједовао ненормалну снагу. Одсуство духовне снаге, силе Божије, у њему је било надомијештено нараслом силом плоти.
"У здравом тијелу здрав дух", - говоре мудраци човјечији, и да у ту истину вјерују нагоне људе који више од свега цијене своје тјелесно здравље... Лажна је то мудрост! На примјерима демонима запосједнутих људи и свих нераскајаних грешника, који су физички потпуно здрави, али се духовно налазе готово у паклу, види се да физичка снага и здравље не обезбјеђују здравље човјечијем духу. Та се истина такође потврђује и чињеницом да су многи свеци, који су на земљи живјели скоро као анђели, били слабог физичког здравља, и неријетко сав свој живот проводили у болестима и тјелесним страдањима. Физичко здравље не олакшава духовни живот, али му не прави ни препреке, ако не прелази у господарење плотског начела над духовним. У случају са опсједнутим човјеком, несумњиво, одсуство духовног начела је омогућило такво неприродно пројављивање начела физичког.
У жељи да сачувају човјека од самоубиства, које покушава сваки бјесовима опсједнут човјек, добри људи су га свезали ланцима и веригама, нехотице тим умноживши његове патње. Али он је покидао све окове и побјегао у пустињу. "И тјераше га ђаво по пустињи".
Зли духови, који желе да погубе човјека, вуку га у усамљеност. Ако, пак, усамљеност за њега може да буде спаситељна, они ће га вући на градске тргове, на забаве и весеља, на распуштено многословље са познаницима; зваће га на незадрживу активност међу људима, инспирисаће га на "велика дјела"... А човјека, за којег је управо општење са људима, пружање њима помоћи или добијање помоћи од њих спаситељно, духови који се противе вољи Божијој ће тјерати да бјежи у пустињу, да се сакрива у "подземље", о којем је тако дубокоистинито говорио један велики руски писац... Осамљеност бјесовска - није Божије пустињаштво; оно не ослобађа човјека од његове самости, него - напротив - најекстремније на површину избацује ту грешну човјекову самост.
Далеко не свим монасима бива корисно пустињаштво, јер је оно духовно много одговорније, оно од човјека захтијева потпуно отказивање од својег "ја" и непрестано стојање пред горњим свијетом.
На основу тога што је зли дух гонио опсједнутог у осамљеност, може се закључити да је несретнику била потребна управо помоћ од људи.
Али - колико је нас, којима бива савршено неопходно барем привремено осамљење и макар само у нашој сопственој соби, а које зла сила тјера у немир празних дружења и пустих разговора. И ми не можемо испунити чак и такву лаку заповијед Спаситељеву, као што је "помолити се Оцу нашем у тајности"... Долази час вечерње молитве, а ми све блудимо срцем по свијету, по његовим брзопролазним интересима, и не користимо се погодном приликом, макар и кратког, али тако драгоцјеног, молитвеног осамљења.
Нека нам духовно мучење злим духовима опсједнутог човјека помогне да дубље познамо путеве нашег сопственог духовног живота. Тако ћемо и јаче повјеровати да та његова мучења нису била узалуд.
Зли дух се увијек радује немирном и метежном друштву, гдје људе може да омађијава частољубљем и да у њима развија све могуће страсти; гдје може управљати масама, давати им своје идеје, сугерисати и уливати им свој дух. Али он се весели и свакој повучености човјека, свакој неблагодатној усамљености човјечије душе. Пријатно му је када што даље заблуди овцу која се одвојила од стада. И када нахрани своју глад том изопштеном овцом. Може ли ишта бити горе - од неблагодатног осамљивања човјечије душе! У том душевном осамљивању крију се многи злочини и сва самоубиства. Због тога је исповијед тако мрска злодуху, не, чак, само пред Богом, него и пред човјеком, свештеником, зато што та исповијед - ако је она чистог срца - руши у човјековој души зид - или ђаволске гордости, или страшљиве осамљености - и изводи је на свјетлост Божију.
Све страсти и сви гријеси човјечији неодољиво вуку ка неблагодатном осамљењу душе, ка њеном моралном и психичком солипсизму.
Мржња, гордост, презир (кћерка нискости), високомјерност, љеност, бездушност и друге, њима подобне страсти, човјека воде ка пресељењу у "подземље", у којем дефинитивно гине и разлаже се у "себе" затворена душа, душа заробљена својим самосним преживљавањима.
Велико благо и спасење за такву душу се налази у раскривању себе пред свјетлошћу Божијом. Излазак ка Богу за ту душу јесте и њен излазак у Божији свијет, то је и њен излазак ка људима - браћи својој, ради добијања помоћи од њих, и ради служења њима.
Како је дубок живот и како су велике тајне душе човјечије! Само Слово Божије до краја прониче у њих.
Гадаринског опсједнутог зли дух је гонио у пустињу, мислећи да ће осамљење у пустињи на њега дјеловати дефинитивно смртоносно, као што је оно за многе било... Али Господ је ишао не само по селима и градовима, да би спасао оне који гину; Господ је ишао и у пустињу. Он - Творац Свега, Који свуда Јесте, Божанством Својим свуда јавља и Човјечанство Своје. Јер Његово Човјечанство јесте Његова љубав према човјеку.
Нема коментара:
Постави коментар