Воља бјесова се окреће на свиње... "А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу".
Бјесови преклињу, бјесови се моле... У свакој молитви Христу је неопходна извјесна, макар и минимална, доза истине. Када су демони лукавили - када су викали у име човјека, њихова молба није могла бити испуњена. Чим су проговорили својим гласом, појављује се могућност да Господ чак и њихову молбу испуни.
Толико је важна истина у молитви, чак и ако је од демона. И - колико су узвишенији ти бјесови од људи који Господа не моле ни за шта, и чак савршено не вјерују у Њега, и чак тврде да Њега никада није ни било на земљи...
Демони, пак, не само да вјерују, него чак и стално осјећају силу, власт и огњени Дух Цара свјетова - Господа Исуса Христа. Сведржитељ све држи у Својој власти. Њему се повинују планине и брда, мора и бездани, анђели и демони. Анђели са радосним трепетом и блаженством; бјесови - са мучитељним трепетом и шкргутом. И само човјек који је на земљи неће и не жели да зна за Бога и Његову силу, иако је у Његовој власти, у сваком, и најмањем, магновењу.
Бјесови хоће да уђу свиње, хоће да се колико-толико задрже у атмосфери земље. Њима је стало само - да не "иду у бездан"! "Бездан", пак - то је дубина самости твари која се одвојила од Бога, која се до крајњих својих граница затворила у себе, која ни у чему не може себи наћи задовољства, која се мучи незаситим духовним мучењем.
Због немања унутрашње благодатне сатисфакције у општењу са Богом, тварни дух налази себи илузорно задовољење у неком вањском предмету, повезујући себе са њим и лажно себе насићујући општењем са њим... Таква је природа сваког блуда, сваког неистинског задовољења својег "ја". Грешна, недозвољена од Господа страст душе (или тијела) таји у себи елемент наслађивања, што је анђелима потпуно непознато, али је зато бјесовима и те како познато. Демони такође осјећају то утварно наслађивање, послије које "бездан" живота постаје за њих још мучитељнији и ужаснији.
Краткотрајно опсједање свиња демонима се учинило спасењем од бездана страдања.
Душа која нема небеског мира у себи (мира, о којем је Спаситељ рекао: "Мир Мој дајем вам"), душа човјека који је отишао са земље, исто се тако трза и мучи, зато што је лишена могућности да удовољава себи кроз тијело и да своју празнину пуни привезаношћу за земљу, за тијело, за маштарења; за оно што није Бог и за оно што није у Богу.
Демони гадарински, прогањајући човјека, вампирски су хтјели да се наслађују било каквом тварју. Свиње су биле њима најближа твар, уједно и "најлакша", можда, за нечистог духа, јер Свето Писмо свиње ставља као узор плотске инертности, и забрањује да се духовне истине мећу пред човјека који је, као свиња, устремљен ка земаљској храни. Природно је да се бјесови устремљују ка свињама. Демонима је стало само да не остану без икакве жртве, без икакве хране, то јест, без могућности да некога - било кога - муче и растрзавају у Божијем свијету. Њима је стало само да не остану у тој страшној самости сопствене злобе, у самости која не може да за себе нађе предмет похоте, у самости која сама себе раздире мучењима пакла... Уистину је ужасан тај бездан, који нигдје нема излаза из самог себе, и који не жели да се отвори Богу.
На бјесовима се поучимо, ми, људи! Сво зло које другима (односно, прије свега, самим себи!) чинимо, јесте зло које излази из наше празнине, празнине која није попуњена свјетлошћу Божијом. Ми, горди, и празни, себе не попуњавамо животом Божанским, него то чинимо утварама радости, само да не бисмо осјетили своју ужасну - без Бога - усамљеност. Адски бездан непрестано стоји отворен пред нама и ми, слијепо га се плашећи, слијепо себе привезујемо за оно што само по себи није вјечно, што је само магла која се повија изнад тог бездана... Смрт распршује ту маглу, и оставља бездан.
Као и гадарински злодуси, ми, слијепи људи који на земљи живимо, не обраћамо лице своје ка Господу - Сунцу Правде и Живота - него тражимо "свиње", - само да се пред нама не би указала празнина.
Шта је то "свиња" за наш човјечији дух? То је, прије свега, наше властито тијело, када је оно у нашој свијести одвојено од духа и од његових благодатних задатака на земљи. То је наше тијело - ако се према њему пристрашћујемо и служимо му са пажњом са којом бисмо само Господу Богу морали служити, и ако том тијелу титрамо чулним удовољствима, безмјерним и безаконитим. Пожуда, опсједнутост љепотом, или просто самом тјелесношћу тијела, безбројни гријеси и пузање ка гријеху блуда - све је то тражење и налажење "свиња".
Свиња која нас привлачи је и сваки предмет који у нама изазива претјерану према себи пристрасност; идол који у нашем срцу затамњује сијање Господа. "Свиња" - то је свако попуњавање своје празнине - не Господом.
Не желећи, као и зли духови, да идемо у бездан, ми, људи, често, чак, и не молимо Господа за дозволу да уђемо у нашу свињу. Ми сами проваљујемо у своје свиње...
Исповиједамо то пред Тобом, Господе! Ти видиш Сам, да ми чак ни страха који су пред Тобом имали бјесови, ни њиховог послушања Твојем наређењу немамо! Вољом својом слободном ми остављамо Тебе, Источника воде која тече у Живот, и приљепљујемо се утварама пустиње; пијемо воду са извора-фатаморгана.
Од тога се тако тешко и мучно слаже живот човјека у свијету.
Па није ваљда да нећемо повјеровати Христу? Да су бјесови, ти одвратни тамни духови, умјесто својих бесплодних покушаја да се од бездана спасу овладавањем свињама, да су се они бацили под ноге Милосрдном Господу, и да су, као неки људи, који видјеше истину, завапили: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешних!" - опростио би им Господ, Који тражи да излије Своју милост на оне који би ту милост могли да приме - и обратили би се ти бјесови у анђеле; и отишли би на небо, у неизречену Свјетлост Божију!
Али гордост и зла воља њихова им је сметала.
Оне сметају и нама, људима, да припаднемо ка сандалама Исусовим, ка Љубави Божијој, која међу нама и ради нас хода по земљи!
Нема коментара:
Постави коментар