Васпитање које тежи миру
Када ће ратови престати у историји света? Онда када се оствари нови идеал васпитања. Какав је тај нови идеал васпитања који тежи миру? То је једна једина реч: свечовечност. Ова реч садржи све што бих желео да кажем.
Индивидуализам представља једну циглу, свечовечност, — грађевину. Чак и највећа јединка, (макар то био Цезар, Рафаел или Лутер) није ништа више него једна цигла у свечовечанској згради историје. Животи појединаца су само тачке, док је живот човечанства један облик, један дубок, висок и велики облик.
Кад би само велике и изузетне личности биле предмет историје, онда би она требала да престане са првим човеком на земљи. Јер наш први предак је био једна задивљујућа личност која је икада постојала. Људи који су долазили после Адама били су само слични својим родитељима и слични један другом. Кајзер Виљем није ни близу тако задивљујуће и занимљиво створење какав је био први човек. Кад Кајзер Виљем говори, он изговара речи које су већ познате. Кад се креће или седи, кад једе или се моли, све је то само nuance од онога што и други чине, своје или по наслеђу или имитирањем; врло мало је личнога, док је сваки глас који је први човек изустио био потпуно нов за универзум; сваки покрет задивљујући и драматичан; сваки поглед његових очију откривао је нове светове; свака радост или бол — силовито осећање; свака борба једно велико прибирање искуства. И тако даље.
Према томе, ако би само једна посебна и интересантна личност била предмет историје, историја је требала да престане Адамовом смрћу. Али, она још траје. Зашто? Само зато што њен циљ није био Адам него човечанство; не један или два, или десет хероја, него милиони људских бића; не неколико великих људи, него сви људи, сви заједно, сви без разлике. Ово одређује прави циљ васпитања. Сврха васпитања није да се стварају велике личности, него да се праве цигле за зграду, т. ј. творити добре и одговарајуће чланове једног заједничког тела и подесне разлике за један општи рад.
Нема коментара:
Постави коментар