архим. Лазар (Абашидзе) - Маловерје и нецрквеност

Mаловерје и нецрквеност (2)

Читав свет се налази под утицајем неке силе која завладава умом, вољом и свим душевним силама човека. Та сила је онострана, зла сила. Њен извор је ђаво, а зли људи су само оруђе преко којег он делује. То антихрист иде у свет. То су његове претече. О томе апостол говори: “Послаће им духа заблуде, духа обмане, јер не примише истинске љубави” (старец Варсануфије Оптински).

Може се наћи много сличних изрека пуних туге и горког предосећаја свих оних страшних духовних несрећа које су се обуршиле на свет у нашем веку и нанеле врло тешке ране целом хришћанству. И боје ове тужне слике постају све јасније. Спољашњост данашњег православног хришћанства се украшава и слави, свет је прихвата и хвали – док унутрашњи живот крајње оскудева у духовности и одликује се невиђеном немоћи. Неприметно се све оно што је везано за вечност и за живот будућег века потискује у позадину; нарочита пажња се обраћа на овај живот и његово уређење. Свуда се виде и чују дела и речи, наизглед врло узвишена, религиозна и благочестива, а у суштини – сви су они од овога света, и прате циљеве пролазне и јадне. О вечности се и не говори, а ако се и говори то је некако неозбиљно, често полушаљиво или некако узгред, као о нечем далеком и врло магловитом. Данас, на пример, кад се разговара чак и са врлоцрквеним и ревносним хришћанима о Царству Небеском (на пример, приликом сахране неког од ближњих) осећа се нека отупелост према том појму; подсећање на други – вечни живот, не рађа код њих радост и мир, већ се на њиховом лицу одражава лака сенка извесног неповерења и досаде. Како често данас ми православни хришћани себе или ближњег покушавамо да мотивишемо за нешто корисно сујетним и примитивним мотивом који је чак основан на некој страсти (на сујети, среброљубљу, гордости, и т.сл.) и како ретко терамо себе да се потрудимо и пропатимо ради самог Небеског Царства.

Наравно, таква “вера” је мртва! “Вера”, која се не брине о вечном животу, већ о пролазном и пропадљивом, - таква “вера” и гура и гураће човека у разне саблазни, забаве, похоти века овог прељубничког, у разне његове игре и позерство и раније или касније човек ће се побунити против вере православне која, као и увек одваја човека од земље, која га привлачни и заробљава, гура га, води ка Небу, ка Вечном и Божанственом. Таквим лажним верницима наша вера ће увек изгледати сурова, као вера која умртвљује и забрањује, као досадна и мрачна. Заиста, Православље без живе вере и очекивања будућег века за грешника који воли овај свет постаје неиздрживо тежак јарам, који није растворен слашћу и весељем.