архим. Лазар Абашидзе - МАЛОВЕРЈЕ И НЕЦРКВЕНОСТ (3)

МАЛОВЕРЈЕ И НЕЦРКВЕНОСТ (3)

Сви су људи заволели земљу! Заволели су “своје празне и глупе жеље, заволели пропадљиво, тело и крв…” То је страшна рана! А како често је она неприметна, колико је важно да човек све време провера своје срце и ум, да прати где сабира своје благо: на Небу или на земљи: чиме оживљавамо ревност за своја дела: тражењем Царства Небеског или земаљског! Таква унутрашња подвала и замена вишег нижим води ка читавом низу издаја и превара Православља. Усмеравајући се на земаљски успех, иако се човек и даље моли и поштује многе обреде и правила црквеног живота његови циљеви нису узвишени, нису животворни, не чисте душу, већ је раслабљују, обавијају страстима. Тада се мењају многи појмови, тада човек саму греховност и духовно сиромаштво не види у свој његовој ругоби и много тога тамног почиње да му изгледа светло, горко - слатко, недопустиво –крајње корисно, многа подвала - као нешто истинско и лепо. Учење Свете Цркве се ниподаштава, људи почињу да измишљају своје погледе и учења у погледу истина и заповести за које су чули од православних и из Светог Писма, али им се није свидело њихово православно тумачење. Тако се повећава број “хришћана”, али је истинских поклоника Христа Господа све мање. Све је више разговора о Цркви, вери и хришћанству, а све је мање делатног живота по вери, унутрашње борбе са страстима. Истински духовни живот се замењује њему директно супротним – тражењем душевних наслада. “Егоцентризам и задовољство собом којима је прожет живот већине данашњих “хришћана” толико су испунили и проникли у све унаоколо, да је свако схватање тога шта је “духовни” живот за њих “иза седам печата, и када се такви људи прихватају “духовног живота” добија се само друга форма “задовољства собом”. “Хришћанска духовност настаје у тешкој борби за стицање вечног Царства Небеског, које у својој пуноћи настаје тек када се заврши пролазни свет, и прави Христов војник не тражи мир чак ни у предвиђању вечног блаженства, у које може да се увери још за живота” (Јеромонах Серафим Роуз). Тако изгледа стање савремених хришћана у наше време. Такво слабо поимање вере, њено неприхватање у свој дубини и сили доводи до срозавања самог поимања Цркве, њеног учења, води ка нецрковности, напуштању предања светих отаца, оставља човека у потпуној усамљености и жалосној лађи насред мора усталасаног животним страстима. Дакле, кад човек своје наде полаже у земаљски живот, и његово срце се по учењу Јеванђеља, лепи за земљу, сва његова делатност и мисли бивају приземљени, он више није у стању да подигне свој поглед ка Небу – такав живот не може бити хришћански. Свети епископ Игњатије је писао: “Свето Писмо сведочи да ће хришћани, попут Јудеја, постепено почети да се хладе према откривеном учењу Божијем; престаће да обраћају пажњу на обнављање човечије природе од стране Богочовека, заборавиће на вечност, сву пажњу ће усмерити на свој земаљски живот: у том расположењу и смеру ће се бавити развојем својих животних услова на земљи, као да је он вечан и развијаће своју палу природу ради задовољења својих оштећених и развраћених прохтева и жеља душе и тела. Разуме се: Искупитељ Који је искупио човека за блажену вечност је туђ таквом учењу. Таквом учењу је својствено одступање од хришћанства.” Колико је за верника сад важна и драгоцена најдубља оданост учењу своје Мајке – Цркве која га је духовно родила у светој крстионици. Колико је неопходна веома ватрена и чврста преданост Светом Православљу, колико је потребна крајња опрезност према бурном, набујалом току лажне духовности, лажне религиозности, лажног добра! У осећању покајања треба налазити и извлачити из свог срца одвратни коров – пристрасност према привременом и отуђеност од свега Божанственог, Небеског и вечног! Замисли се над тим, сигурно ћеш и у себи пронаћи знаке ове данас распрострањене болести – уплаши се да се не испостави да си и ти један од лажних хришћана којих ће бити велико мноштво у време доласка антихриста и у којима ће тај злотвор наћи своје предане поклонике. “Дани овог века су увек били лукави и биће такви: али није ли наш век лукавији од свих, - и не захтева ли се од нас због тога више мудрости да би се искупило ово опасно време тако што ћемо му супротставити спасење” (Светитељ Теофан Затворник).